U Loznici i selima oko nje, kad sunce zađe uoči Petrovdana, u vazduhu se oseti dim, ne onaj težak, neugodan, već blag, smolast, koji podseća na stare letnje noći. Pale se lile, običaj koji više nije samo igra sa plamenom, već simbol pripadnosti i kolektivnog sećanja.
„Lilanje se kod nas, u lozničkom kraju, zadržalo kao jedan od najživljih letnjih običaja. Praznik Petrovdan je najčešća okosnica, ali su slične vatre nekada palili i na Ivanjdan. Narod je u tome video neku vrstu poziva suncu, da ostane sa nama što duže“, objašnjava Ana Čugurović, etnolog i kustos Muzeja jezika i pisma u Tršiću. „O tome je u svom Rečniku pisao i Vuk Stefanović Karadžić. I jedni i drugi običaji paljenja vatri verovatno su u vezi sa periodom letnje dugodnevice, nakon koje dani postaju sve kraći, a kretanje Sunca biva sve niže na nebeskom svodu.“
Štapovi leske, kora divlje trešnje ili ponegde breze, suva trava, sve to čini jednu pravu lilu. Oko stožera od lešnika omota se kora koja se potom suši, kako bi te večeri mogla da gori dugo i svetlo. Neretko, lile prave roditelji i deca zajedno, pa se čitav proces pretvara u porodičnu radionicu, a rezultat je plamen koji treperi u mraku, okružen iskrama i grajom najmlađih.
U nekim lozničkim ulicama, u to predvečerje, gotovo je nemoguće proći a da ne naiđete na malu vatru i grupu dece koja veselo maše zapaljenim lilama. Miris dima nosi se iza kuća i preko kapija, a ljudi iznose stolice i slatkiše za decu, kao da je to neki mali porodični praznik.
„Lilanje je 2017. godine upisano u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa, na inicijativu Centra za kulturu ‘Vuk Karadžić’ iz Loznice. Običaj postoji i u okolini Šapca, Valjeva, Čačka, Sjenice, Nove Varoši i Ivanjice, ali je kod nas najrasprostranjeniji. Svako dete u našem kraju lilalo je bar jednom, a često su tu i roditelji, babe, dede“, dodaje Čugurovićeva. „U lozničkom kraju lilaju sva deca, a u pripremama za lilanje pomažu im roditelji i babe i dede.“
Iako postoje srodni običaji u Semberiji, delovima Bosne, pa čak i u Slavoniji, lilanje u ovom obliku je jedinstveno. U nekim krajevima zove se olalija, negde oratnik, ali nigde nije toliko ukorenjeno u kolektivnoj svesti kao u Loznici.
Pored lilanja, sačuvan je i običaj pletenja venčića na Ivanjdan, koji se postavljaju na kapije i kuće. Iako je raširen i po ostalim delovima Srbije, u lozničkom kraju ovaj običaj ima specifičnu formu, venčići se u nekim selima postavljaju i na krstovima i spomenicima na grobljima, kao simbol veze živih sa precima.
Još jedan običaj, danas gotovo zaboravljen, jeste pravljenje sirca, posebnog sira koji se suši na suncu, a prvi put se jede baš na Petrovdan. „Sirci su bili veoma ukusni, a njihovo izlaganje suncu u najtoplijim danima leta i specifični oblici imali su posebnu simboliku. To je bio ukusan, simbolički značajan proizvod, oblikovan u posebne forme. Danas ih pravi još poneko, ali sve ređe, jer se u sve manjem broju domaćinstava u selima u okolini Loznice gaje krave“, kaže etnološkinja.
