Piše: Vladimir Mitrić
Još od svog ustanovljenja 1904. godine, Orden Karađorđeve zvezde predstavljao je najznačajnije srpsko odlikovanje koje se, zavisno od ranga, dodeljivalo za izuzetne zasluge, odnosno za vojnička dela i hrabrost „koja su imala odsudni značaj za ishod bitke, a pod vrlo teškim prilikama“. Za pojedinačna junačka dela postojala su odličja nižeg ranga, poput Zlatne i Srebrne medalje za hrabrost – poznate kao Medalje za hrabrost Miloš Obilić.
O tome je govorio pukovnik Dragan Krsmanović, vazduhoplovac i istoričar, na promociji knjige „Vitezovi Karađorđeve zvezde JVuO 1941–1945” u Šabačkom pozorištu, čija je direktorka Aleksandra Delić, sa saradnicima, bila sjajan domaćin i organizator ove kulturno-istorijske svetkovine.
Autor knjige, u koautorstvu sa Zoranom Nedeljkovićem, mr Dejan Đerić, diplomirani inženjer elektrotehnike zaposlen u Ministarstvu odbrane, predstavio je delo kao jedno u nizu dragocenih posvećenih utvrđivanju istine i samo istine – „što je najdragocenije i najlekovitije“.
U ime episkopa šabačkog Jeroteja, promociji su prisustvovali i blagoslov dali arhijerejski namesnik protojerej stavrofor Dragiša Stefanović i sveštenik Vojislav Petrović, čime je skup dobio karakter istinskog sabranja u čast srpskih vitezova i istine.
Među učesnicima promocije bili su i ugledni Šapčani: privrednik, zadužbinar i humanista Radoslav Rade Veselinović, poznati lekar i zadužbinar dr Miško Ranković, čije grudi, kao i Rankovićeve, krasi Orden vladike Nikolaja, kao i protojerej stavrofor Stojadin Pavlović, dugogodišnji direktor Patrijaršijske uprave SPC, osnivač i glavni urednik TV Hram, inicijator i jedan od ključnih graditelja hramova na Mačkovom kamenu i na Divčibarama.
– Za razliku od drugih odlikovanja, Karađorđeva zvezda je više svedočila o strukturi ličnosti nosioca, pokazujući s jedne strane umešnost u komandovanju i organizovanju oružane borbe, a s druge viteštvo, ličnu hrabrost i odvažnost u borbi – istakao je pukovnik Krsmanović.
U Velikom ratu 1.271 oficir i 2.523 podoficira i vojnika (1.074 Zlatnom i 1.449 Srebrnom) okitili su grudi ovim odlikovanjem, definišući, u etičkom smislu, grupu „vitezova” čije su umeće, hrabrost i čast postali uzor celoj generaciji.
Po rangu srpskih ordena Karađorđeva zvezda sa mačevima oficirskog reda nalazila se na prvom mestu, dok su Zlatni i Srebrni vojnički orden Karađorđeve zvezde sa mačevima bili na trećem mestu, izjednačeni sa oficirskim Ordenom belog orla sa mačevima četvrtog i petog stepena.
Četvrt veka kasnije, potomci „vitezova” sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana uhvatili su se u koštac sa potomcima starih neprijatelja, ali i onima koji su, kao sluge okupatora ili rušioci ustavnog poretka, ponovo ugrozili slobodu i opstanak Otadžbine. Njihova dela po značaju i junaštvu nisu zaostajala za delima njihovih predaka, ali je sticaj međunarodnih okolnosti doveo do toga da je, uz podršku „velikih saveznika“, JVuO najpre bila napuštena, a potom i predata u ruke ideološkom neprijatelju.
Osam decenija ćutalo se o podvizima ovih hrabrih ljudi. Njihovi grobovi su raskopavani, sećanje na njih zatirano, a svako pominjanje bilo je presuda novom sistemu koji se, na kraju, srušio pod teretom vlastitog samoljublja. Danas, došao je trenutak da se o najboljima među nama konačno progovori – a ova knjiga upravo to čini.
Knjiga „Vitezovi Karađorđeve zvezde JVuO 1941–1945” nastala je kao plod višegodišnjeg arhivskog i terenskog istraživanja autora Dejana Đerića i Zorana Nedeljkovića. Napisana na osnovu desetina hiljada stranica uglavnom neobjavljene građe, ona predstavlja najobimniju i najsveobuhvatniju monografiju, ali i spomenicu JVuO, sa više od 1.000 biografija nosilaca našeg najvećeg odlikovanja iz perioda Drugog svetskog rata, bogato ilustrovanu sa preko 800 fotografija i originalnim naredbama o odlikovanju.
Novinar Vladimir Mitrić ocenio je da je „Božja volja učinila da delo stigne u Šabačko pozorište, u hram kulture, ubrzo posle akademije održane u čast i poštovanje stradalnika na šabačkom mostu, pre 80 godina, koje su bez suđenja ubile nove, komunističke vlasti“.
– Ova knjiga je svojevrsna spomenica i spomenik za 1.100 dobitnika tog visokog uzdarja – vitezova Drugog svetskog rata o kojima se dugo ćutalo – rekao je Mitrić. – Veliki je doprinos autora i njihovih saradnika, jer su izneli svedočenje za sva vremena o div-junacima našeg roda.
Ova promocija bila je jedna od dvadesetak do sada održanih na obe obale Drine i Save, a po oceni većine učesnika – veličanstvena. Prota Voja Petrović primetio je da je „bila jako emotivna, jer je reč o mučenicima i vitezovima koji su svesno postradali za svoj rod, krst časni i slobodu zlatnu“.
Autor Đerić, koji je u knjizi sabrao najbolje među najboljima iz svih delova Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, posebno je pomenuo imena junaka iz Jadra i Rađevine – potpukovnika Veselina Misite, braće kapetana Dragutina i Dušana Jeremića iz Tekeriša, rezervnog kapetana arhimandrita Georgija Bojića, pukovnika Dragoslava Račića, kapetana Tihomira Dejanovića, redova omladinca Čedomira Terzića, kaplara Milorada Lj. Tomića i mnogih drugih iz Mačve, Posavotamnave, Pocerine i Azbukovice.
– Niko od odlikovanih nije fizički primio Karađorđevo uzdarje, ali su, srećom, ostala dokumenta koja o tome svedoče – rekao je Đerić. Njegova istraživanja trajala su oko deset godina, dok je njegov koautor Zoran Nedeljković na prikupljanju građe radio još od 1990. godine. Knjigu su pisali pet i po godina, koristeći originalne knjige odlikovanih i unapređenih pripadnika JVuO u kojima su ispisana imena 10.000 najistaknutijih boraca.
– Želeli smo da njihova dela osvetlimo kao dokazane borce za otadžbinu, svoj rod, veru i krunu, i da pokažemo da nema većeg od odličja koje nosi ime vožda Karađorđa – rekao je Đerić. – Želeli smo da stavimo u isti red borce sa Cera, Kolubare, Mačkovog kamena, Solunskog fronta i Kajmakčalana sa onima koji su 1941. dočekali nemačke jedinice i borili se za slobodu zlatnu.
U recenziji o ovom delu, obima tri doktorske disertacije, general Milosav Simović, proslavljeni komandant Kopnene vojske Srbije, zapisao je:
– Čitajući njihove biografije, svaki čitalac saznaće da su dobitnici tog časnog odličja bili zaslužni i najzaslužniji za dostojno vojnikovanje i vojevanje pre i tokom Drugog svetskog rata.
Akademik Matija Bećković napisao je da je knjiga „Vitezovi Karađorđeve zvezde JVuO 1941–1945” „Titanik koji su autori svojim višegodišnjim trudom izneli suncu na videlo posle osamdeset godina i u njemu našli sve živo što je u njemu bilo“.
Novinar Mitrić je istakao i „sramotu da se za mnoge junake koje su pogubile komunističke vlasti ni grob ne zna – od đenerala Dragoljuba Mihailovića do arhimandrita Georgija Bojića i Mutimira Petkovića, sina slavnog pisca Vladislava Petkovića Disa“.
– Koliko su te vlasti bile okrutne, svedoči primer iz 1799. godine, kada su Turci u Zvorniku otrovali tadašnjeg tronoškog igumana arhimandrita Stefana Jovanovića, ali su mu, ipak, dozvolili da bude sahranjen i da mu se zna grob, dok su komunisti, mnogo kasnije, ubili igumana Bojića i uskratili mu i to ljudsko pravo – rekao je Mitrić. – Sudija Okružnog suda u Šapcu, inače iz Loznice, odbacio je zahtev za njegovu rehabilitaciju uz obrazloženje da „ima komandnu odgovornost“, kao da mu je suđeno u Hagu, a ne u srpskom sudu.
– Ovo je delo u kojem su sabrani najbolji među najboljima, sami div-junaci našeg roda kojima je rodoljublje teklo kroz vene, kao i njihovim precima i potomcima – kazao je akademik Dragoljub Drago Mirković. – Kultura sećanja je obaveza slobodarskog naroda, a autori ovog sjajnog i obimnog dela pokazali su kako se to čini: istinom, pameću i poštovanjem.
