U velelepnom Muzeju u Krupnju, biseru rađevske i srpske kulture i duhovnosti, promovisana su dela „Soko Grad“ i „Kostajnik“, čiji je autor znameniti duhovnik, teolog, pisac, filozof, rodoljub i humanista, protojerej stavrofor Aleksandar Đurđev iza koga je još petnaestak dela, koja su značajan doprinos riznici naših nacionalnih dobara.
Prota Aleksandar je, na ovom divnom kulturno duhovnom sabranju, čiji je domaćin bio Zoran Marković, sa porodicom, Zlatna Jabuka, sa porodicom, osvedočen crkveni dobrotvor i humanista, koji je, sa svojim kumom Mladenom Ilićem i njegovom porodicom, i Goranom Omerovićem, sa porodicom, zaslužan što su ova dva značajna dela ugledala svetlost dana, istakao da je knjige spremao i pisao tridesetak godina, strpljivo sakupljajući svaki detalja, uz što ide i prikupljanje drevnih predmeta, dokumenata i fotografija koji predstavljaju i svedočanstvo i priču za sva vremena. Prota se zahvalio na pomoći i podršci dobrotvorima i učesnicima promocije, među kojima je bio i predsednik opštine Krupanj, inače istoričar Mladen Stefanović.
Prota koji je, kao retko ko, kad i kad sabrao dragocenosti Rađevine i ovekovečio ih u knjigama, naglasio je da su ove njegova dela, kao i druga zavičajna, svedočanstva, ne samo o Rađevini, već o Jadru, jer su ova dva kraja nerazdvojna, kao što su nerazdvojni njihovi ljudi, koji imaju iste običaje, nošnju i kulturu. Kostajnik, nekada rudarsko naselje, davno nazvano „selo udovica“, jer su rudari umirali jako mladi, prota je opisao kroz sve sfere života i rada, a posebno je zanimljiva, ali i potresna priča, ali i fotografija, i za njega samog, koja pokazuje da su se rudarenjem, u to doba, bavila i deca, boreći se da, na livenje u Krupanj, sa stolica dnevno upute i po dva tovara rude i to oprane.
Prota je naglasio da je žarka želja blaženopočivšeg vladike Lavrentija, episkopa šabačkog, bila da, baš on, ispunjava tu želju, da njegovu zadužbinu, koju je posvetio svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću, učini još dostupnijom najvećem broju ljudi, kao i njenu prošlost.
Profesor Mladen Stefanović, predsednik opštine Krupanj, rekao je da veruje da bi se i vladika Lavrentije, takođe čedo Rađevine, kojoj je, uz Soko, darovao i Manastir Bogošticu, radovao delom o njemu milom Sokolu, kako ga je zvao.
– Kada god otac Aleksandar, uljudno najavljujući se, dođe kod mene uvek donese novu knjigu – kazao je čelnik Krupnja. – Prođe neko vreme, ali donese knjigu, novu radost i svetlost za naš grad i zavičaj. Kao što je Mokranjac sakupio rukoveti tako i otac Aleksandar, siguran sam, piše jevanđelja za naš grad, za naša sela. Kao predsednik opštine, ali i kao istoričar, mogu da kažem da sam ponosan što imamo ovakvog sugrađanina kao što je Aleksandar Đurđev.
Stefanović je, na pitak način, ukazao na mesto Soko Grada u našoj istoriji, koji bito u rukama Osmanlija do 1862. godine, kao njihovo poslednje uporište, čijim je osvajanjem, konačno, došla sloboda za Jadar i Rađevinu.
Vladimir Mitrić, novinar, rekao je da je delo prote Aleksandra o Soko Gradu, „ništa manje od zadužbine koju je podigao naš omiljeni arhijerej Lavrentije, a bolje rečeno, daje joj veću svetlost, veličinu i slavu“. Ovo, kao i delo „Kostajnik“, naveo je Mitrić, „mogao je da uradi samo neko, kao što je otac Aleksandra, koji, uz dar za pisanje, ima bogat intelekt, obrazovanje, svesnost značaja spajanja kulture, duhovnosti, istorije i tradicije, znanje i umeće, ali i veliku energiju i ljubav prema rodu, Bogu, zavičaju i Srbiji“.
– Kao što je Vuk, kako je govorila Isidora Sekulić, znao da je „jezik krivotok naroda“, tako je otac Aca iz naroda izvukao ono najbolje i najdragocenije, otrgao ga od zaborava za sva vremena. – U vreme kada, zbog „poplave interneta“, ljudi teže čitaju knjige, mudri otac Aleksandar je napravio delo, opremljeno bogatim, pažljivo izabranim fotografijama od kojih svaka „kao da govori“. To je novi način da se knjiga približi čitaocima, što otac Aleksandar ne samo zna, već daje primer drugim autorima, što je novi njegov doprinos svima nama. Imam utisak da ga, kao i vladiku Nikolaja, neka nevidljiva ruka vuče da piše i da ne staje.
I prota je najavio nove knjige, a Milan Staće Ilića iz Loznice, koji je, kao i njegovi divni roditelji, uvek blizak Crkvi i narodnim potrebama i dobrima, izrazio je želju da preuzme brigu o štampanju. Baš od srca, rekao je Milan koji je, sa suprugom Verom, bio jedan od mnogih gostiju koji su uživali u ovoj kulturnoj i duhovnoj radosti. Ilići to baš tako, od srca, vazda rade.
V.Mitrić
