„Ubistvo srpskog novinarstva“, naziv je novog dela Manojla Manje Vukotića, vrsnog novinara i pisca, jednog od najčuvenijih i najuspešnijih urednika dnevnih listova na Balkanu, koji ih je ne samo uređivao, već i osnivao, a neke i spasavao kada se mislilo da im spasa nema. Davno se pokazao i dokazao kao izdavački mag, koji ima znanje, umeće i osećaj da čitalačkoj publici ponudi ono što baš žele od domaće i svetske književnosti, što čini i danas u izdavačkoj kući „Vukotić media“, koja je ponos izdavaštva na obe obale Drine i Save.
Vukotić u knjizi, koja je pred čitaocima, otvoreno, bez trunke zadrške, kao čitavog života u novinarskom esnafu što je čini, piše, pored ostalog, da se danas ne znaju vlasnici mnogobrojnim medijima. Sve to, naravno, potanko objašnjava, dokazuje i predočava čitaocima spisateljskim stilom u kom je svaka rečenica poređana, uvezana, jasna i precizna kao najmoćnija tvrđava, građena po najvišim matematičkim proračunima. A Vukotić je davno pronašao, otkrio i objavio najsloženije „jednačine“ vremena u kojima smo živeli, u kom živimo, kao delatnik esnafa koji je za njega bio i ostao sveta profesija.
Vukotić poručuje da danas u novinarstvu nema novih, svežih projekata, kao i da nepoznata imena uređuju medije i da nema velikih novinarskih imena. Konstatuje da nema omladinskih i studentskih listova iz kojih su dolazile stotine talentovanih novinara. Nema, poručuje, sportskih listova, niti raznorodnih medija, nema književnih listova i časopisa. Pogašene su, ukazuje Vukotić, dopisničke mreže u zemlji i svetu, „novine su na kioscima ispod žvakaćih guma, tabloidi su sejači laži i obmana, baš trovačnice, kroz medije se šetkaju na desetine nezrelih i nekompetentnih kolumnista i komentatora, preprodavaca magle i političkih jegulja“.
Vukotić piše briljantnim stilom, svedočeći da, kao i Gabrijel Garsija Markez, kolumbijski nobelovac, novinar može da bude i te kako vrstan pisac. Ali Vukotić, kao i Markez, tvrdi da je „novinarstvo najlepša profesija i da se protiv toga ne može“. I kao što je Markez ne samo patio zbog pomame koja je zahvatila medije u njegovoj zemlji i svetu i dizao glas protiv toga, ukazivao na mnoge neslavne primere, tako i Vukotić ovim delom nastoji ne samo da ukaže na (ne)prilike novinarstva danas, već i da pošalje jasnu poruku da tako ne može i kako mora da se čini da ne bismo dočekali dane u kojima bi se moglo govoriti da su istinski novinari „ispisali svoje“ i da njihova mesta zamenjuju oni kojima reč novinar ne bi mogla da bude ni nadimak. Jezik kojim se služi Vukotić je bogat, vukovski lepršav i dopadljiv i nije ni čudo što je, uz sve drugo, ovaj novinarski gorostas jedan od najzaslužnijih što se pre petnaestak godina nije obrušila Vukova spomen-kuća u Tršiću, koja je, posle akcije koju je pokrenuo preko „Novosti“, čiji je bio višegodišnji generalni direktor i glavni i odgovorni urednik, vaskrsla, kao i Vukov sabor, koji je bio sveden na lokalni nivo.
V.Mitrić
