U Loznici se, u 94. godini, upokojila Ljubinka Vincetić, jedna od najvećih intelektualki koje je darovao Jadar, Vukov zavičaj. Bila je vrhunska gimnazijalka u Loznici, briljantni student prava, koja je, kao vrhunski stručnjak, sa svojim suprugom Mijom, dala neizbrisiv doprinos radu i progresu Rafinerije u Brodu.
Noseći divno kućno vaspitanje od svojih roditelja iz rodnih Runjana, čije je ognjište uz samu Žeraviju, bila je omiljena, poštovana i cenjena na obe obale Drine i Save. Lepotom duha plenila je sve, uz gotovo urođenu otmenost, ono lozničko gospodstvo, koje su i Turci čak poštovali.
Znala je dobro, što je i isticala, da je, uz druge, mnogo važna kroz život ona Božja zapovest, koja glasi: „Ljubi bližnjega svoga.“
Govorio je da samo onaj ko ljubi bližnje svoje može da voli druge ljude, „a bez ljubavi, život nema smisao“.
Pazila je bližnje svoje do poslednjeg daha, ne gledajući nikad koliko je ko za to bio dostojan, jer je gledala da uvek bude na Isusovom putu ljubavi. Proživela je u ljubavi život sa svojim suprugom Mijom, vrsnim čovekom, stručnjakom i privrednikom u vreme bivše SFRJ, sa kojim se, posle Broda, nastanila na Fruškoj gori, u Ležimiru, a potom u njenoj Loznici, gradu čijim se imenom ponosila.
Bila je srećna i dostojanstvena do poslednjeg daha, ponosna na svog bratića Zorana i njegovu porodicu, jer su, kako je govorila, i rečju i delom pokazali da ništa nije vrednije i značajnije od ljubavi.
„Ljubinka je bila devojka za kojom smo svi uzdisali, i po stasu, i po glasu, znanju i kulturi, pa smo, kad smo čuli da se udala, svi muškarci iz generacije govorili da je njenog izabranika sami Bog pogledao“, svedočio je njen gimnazijski drug, čuveni novinar i šahista, koji ima svoju ulicu.
V. Mitrić
