Oko Mitrovdana, kada jesen već uveliko odmakne, u starim voćnjacima Podrinja stižu mušmule. Ova pomalo zaboravljena voćka i danas raste u mnogim dvorištima lozničkog kraja, ali se njeni plodovi sve ređe mogu videti na pijačnim tezgama. U moru novih ukusa i neobičnih kombinacija koje se pojavljuju na tržištu, možda nam baš nedostaje nešto jednostavno, poput domaćeg džema od mušmula.
Mušmula ima dugu istoriju. Poreklom je sa područja Kavkaza, severnog Irana i obala Kaspijskog mora, gde se gajila još pre oko tri hiljade godina. Poznavali su je stari Grci i Rimljani, a vremenom se proširila i na Balkan. Kada je tačno stigla u Srbiju, nije pouzdano utvrđeno, ali je generacijama bila deo tradicionalnog voćarstva, naročito u seoskim sredinama.
Za razliku od većine voća, mušmula se ne jede odmah posle berbe. Njeni plodovi moraju da omekšaju i potamne kako bi izgubili oporost i dobili prepoznatljiv slatkast ukus, koji podseća na mešavinu pečene jabuke, kruške i suvog voća. Iako se nekada verovalo da je za to neophodan prvi mraz, plodovi mogu da omekšaju i tokom stajanja.
Koliko je mušmula nekada bila zastupljena u svakodnevnoj ishrani, svedoče i sećanja starijih meštana Podrinja. Vremešni Vladan Petrović iz Korenite pamti kako se od ovog voća pripremala čak i turšija. U vreme kada se u seoskim domaćinstvima nastojalo da se sačuva sve što je voćnjak davao, i mušmule su nalazile mesto u zimnici. Takav način pripreme danas je gotovo iščezao iz domaće kuhinje, a sa njim polako nestaju i recepti koji su se prenosili s kolena na koleno.
Ipak, ova stara voćka ima mnogo više mogućnosti nego što se na prvi pogled čini. Od njenih plodova mogu se pripremati džem, marmelada, žele, kompot, sok, voćni pire, sirće, liker i rakija. Zahvaljujući prirodnom sadržaju pektina, naročito je pogodna za guste voćne namaze. Njen ukus dobro se slaže sa jabukama, kruškama, orasima i cimetom, dok se pasirano meso ploda može koristiti kao nadev za kolače i palačinke. Prilikom prerade potrebno je odstraniti koštice.
Mada je danas u senci komercijalno zastupljenijih voćnih vrsta, mušmula bi mogla da dobije novu priliku, posebno u proizvodnji domaćih prerađevina. U Podrinju, gde su stara stabla još sačuvana u brojnim dvorištima, ova voćka predstavlja i deo nasleđa koje polako nestaje iz svakodnevnog života.
Možda bi upravo džem od mušmula, napravljen po starom receptu, mogao da pronađe svoje mesto među proizvodima koji se danas nude kao posebni i autentični. A osvrt Vladana Petrovića na turšiju podseća da su neke od najneobičnijih kombinacija ukusa naši preci poznavali mnogo pre savremenih gastronomskih trendova.
