Profesor dr Marko Milović, univerzitetski nastavnik na obe obale Drine, poreklom iz Komova iz Crne Gore, plodan pisac, rodoljub i humanista dosta je doprineo da knjiga “Blagoje Jovović – srpski heroj u vučjoj jazbini“, čiji je autor Jovovićeva ćerka Marija što više ugleda svetlost dana, ali i da se „stavi prst na čelu“, šta je bilo, šta nam se događalo i kuda valja ići“.
Profesor Milović ukazuje da je, uz knjigu, više nego inspirativno delo Blagoja Jovovića (1922–1999), čuvenog srpskog borca Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno četničkoj brigadi, inače atentator na zloglasnog ustaškog poglavnika Antu Pavelića 10. aprila 1957. godine u Lomas de Palomoru, predgrađu Buenos Ajresa.
Pre tog događaja, kao i posle, Brozova tajna policija se samohvalisala, pa je tako nastala i ona izreka da „Ozna sve dozna“. I, „sve su znali“, ali ne i gde je i kako doći do krvnika Ante Pavelića zbog koga su zaplakale na stotine hiljada srpskih majki, braća i sestara, čitav naš rod kao i srodnici žrtava iz drugih naroda, pre svega Jevreja i Roma.
O Jovoviću i našoj sudbini, postradanjima i drugim mukama, profesor Milović počinje citiranjem Jevanđelja po Mateju, koji je, kako kaže, većini ljudi dobro poznat: „Ako te neko udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi“.
– Sećamo se pravila iz Novog zaveta – „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“ – kaže dr Milović. – Svojevremeno je i Sveti Jovan Milostivi, koji je živeo na prelazu iz 6. u 7. vek, u izgnanstvu kada je bežao pod naletom Persijanaca ka Vizantiji, govorio da neprijatelju se ne treba svetiti, već poštovati upravo ovo pravilo – ko tebe kamenom, ti njega hlebom.
Toga smo se, veli, „tokom istorije pridržavali, kao malo koji narod“.
– Pridržavali smo se učenja naše crkve da na zlo treba odgovarati dobrim, da na loše postupke ljudi ne treba odgovarati istom merom – naglašava naš sagovornik. – Tako smo se ponašali tokom svih ovih vekova. Svetosavskim putem smo išli kroz istoriju, tako smo vaspitavani generacijama i generacijama. Nismo se svetili, nismo osvajali tuđe teritorije, nismo nikoga prekštavali, nismo otimali i prisvajali, neprijatelje svoje smo poštovali… Svesni smo da ovaj put koji smo odabrali nije nimalo lak. Visoku cenu smo platili, ali nismo odustajali od svetosavskog učenja. Naši neprijatelji nisu cenili ovakvo naše hrišćansko ponašanje, nego smo umesto pružene ruke zauzvrat dobijali ubijanja, mučenja, raseljavanja, pokrštavanja i šta sve ne, samo zbog toga što smo to što jesmo.
Upravo je, kako kaže, „naš veliki pesnik i muzičar Bora Đorđević u pesmi ‘Samo sloga Srbina spasava’, povodom bombardovanja 1999. godine, zapitao – ‘Znam da postoji dogovor sa nebom, ko tebe kamenom ti njega hlebom, ali dokle tako?’“
– Upravo mnogi od nas postavljaju pitanje – dokle tako? Dokle da praštamo neoprostivo? Dokle da žmurimo nad stotinama hiljada svojih žrtava?
Dokle gajiti iluzije, dokle biti utopista da smo braća, prijatelji i dobre komšije?
Dokle nastojati da krvnika pretvaramo u čoveka bez mržnje, kada oni to nikada neće biti, niti žele? Dokle, dokle, dokle? Verovatno se to pitao i Blagoje Jovović. Zbog toga se i odlučio da malo odstupi od ovog pravila i da uradi nešto što je tada izgledalo nemoguće. Poznato je mnogima da mi Srbi u 20. veku nismo odstupali od ovih svetosavskih načela, da se nismo svetili neprijateljima, ali prilike, ili bolje reći neprilike, su nas naterale da odstupimo od tih načela. Ta odstupanja su bila veoma retka, ali nužna. Upravo to odstupanje, taj izuzetak vezujem za čin Blagoja Jovovića. Kada sagledamo težinu zla onoga u koga je pucao Blagoje, onda moramo posmatrati stvari iz jednog sasvim drugog ugla. Težinu, odnosno razmere tog zla, nemoguće je izmeriti, nikada se neće moći izmeriti, jer mu je na duši preko milion nevino pobijenih ljudi, od kojih je nekoliko desetina hiljada dece, uglavnom Srba.
Šta je radio Ante Pavelić i njegova vojska? To pitanje postavlja profesor Milović i odmah na njega odgovara pitanjem: – A šta nije? Broj zločina koji su učinili nikada se neće utvrditi. Koji zločin izdvojiti, koje zverstvo? Toga je bilo na pretek, ne zna se koji je monstruozniji, jeziviji, a bilo ih je mnogo i na mnogim mestima. Koji pomenuti, a da se ne ogreši o druga stratišta, da se ne umanji njihov značaj – jako je teško. Od mora do reke Save, od Like do Drine, svuda su Pavelićevci, da ih tako nazovemo, zatirali srpski narod. Kada bismo nabrajali sve zločine, žrtve, načine ubijanja, mučenja, iživljavanja i tome slično, trebali bi nam dani i dani. Verujem da mnogi od nas ne bi izdržali da slušaju te strahote. Ozbiljno bi narušili svoje psihičko zdravlje kada bi čuli jezive detalje o tome kako su ubijani po nalogu Ante Pavelića.
Milović podseća da je takozvana Nezavisna država Hrvatska, na čijem je čelu bio Ante Pavelić, imala koncentracione logore za decu – jedine u svetu do sada.
U pitanju su, dodaje, „logori Jastrebarsko i Sisak, mada su i u drugim logorima postojala odeljenja za decu“. Logor u Jastrebarskom, prema njegovim rečima, osnovan je 12. jula 1942. godine upravo prema odluci poglavnika Ante Pavelića. Za tri meseca je umrlo u tom logoru najmanje 449 dece, uglavnom sa područja Kozare i Korduna, a prema nekim podacima je za to vreme umrlo 768 dece.
– Pazite, samo u tom logoru, a decu su ubijali u svim logorima koje su držali – ukazuje naš sagovornik. – Razmišljajući koji posebno da izdvojim zločin ustaša Ante Pavelića, opredelio sam se za Prebilovce, iako je u Jasenovcu, Kozari, Gradiški, ali i na drugim mestima stradalo mnogo više nevinih Srba. Zašto baš Prebilovci? Zato što se o razmerama stradanja u ovom selu čulo skoro na svim meridijanima sveta, te u tom smislu navodimo i ocenu lista Asahi Shimbun iz dalekog Japana, iznetu 1999. godine, u kojem se kaže da su Prebilovci selo koje je najviše stradalo u Evropi, a da je među četiri najstradalnija sela u svetu u Drugom svetskom ratu.
Na zemaljskoj kugli, veli dr Milović, „kada je ceo svet bio u ratu, u kojem je stradalo desetine miliona ljudi, ovo malo selo od hiljadu duša proglašeno je među četiri najstradalnija u svetu, a prvo u Evropi“.
– Za one koji ne znaju, samo ću reći da je u pitanju pokolj učinjen u avgustu 1941. godine, kada je od hiljadu srpskih žitelja tog sela ubijeno njih 826, i to uglavnom žene i deca. O načinu kako su pobijeni neću sada govoriti, ali konstatacija ovog japanskog lista dovoljno govori za sebe. Možemo samo zamisliti, a pre će biti da ne možemo, kako su stradali. O strahotama, mučenjima koje su činile ustaše Ante Pavelića, su se čak i Nemci zgražavali. Zamislite da su i Nemce nadmašili u svojim zverstvima. O tome postoje i istorijski zapisi. U tom smislu ću istaći jedan podatak – u pitanju je 1942. godina, zločin u Gornjem Podrinju, mesto Stari Brod, od strane ustaškog zlikovca Jure Francetića, jednog od glavnih komandanata Ante Pavelića. Milovan Bakmaz iz Sokolovića kod Sokoca, jedan od malobrojnih preživelih, između ostalog, kaže: „Moj otac nas ubaci na nekakav čamac i pređosmo Drinu. Tu ugledasmo Nedićevce i Nemce kako razgovaraju, a onda sa jednim čamcem krene patrola preko Drine, među narod, a druga uz Drinu i viču: Curiк ustaš, curik ustaš… (u prevodu: krenite nazad, ustaše). Narod pršte kojekuda, neko pređe Drinu, neko beži uz one strane. Da nije bilo Nedićevaca i Nemaca, sve bi ono ustaše pobile, ne bi mogla Drina sve primiti, sigurno bi je začepili.“
Mogli bismo, kako ocenjuje dr Milović, mnogo, mnogo ovakvih i sličnih svedočenja da istaknemo. Bilo ih je, naglašava, „nažalost i previše“, a ovo je samo kap u moru, kap u okeanu koje je naveo.
– Sve ovo napominjem, jer sam ubeđen da je o ovim strahotama znao i srpski junak Blagoje Jovović. Svestan je bio koliko rizikuje, a rizikovao je mnogo – svoj život, život svoje porodice. No, uprkos tom najvećem mogućem riziku, nije se pokolebao u svojoj nameri da osveti stotine hiljada nevino prolivenih srpskih života. Kao što možemo da vidimo, vunena vremena, o kojima je pre više od četiri decenije govorio naš poznati pesnik Gojko Đogo, bila su prisutna i tada. Takvih vremena Blagoje je bio itekako svestan, ali nije bio uplašen. Pucanjem u nepomenika, želeo je da srpskom narodu pruži bar malo utehe, neku minimalnu satisfakciju. Uspeo je u tome, iako iz tih vunenih vremena nikako da izađemo, a ne verujem da ćemo ni u skorijoj budućnosti – poručuje dr Milović.
Ko želi da sazna u koga je pucao Blagoje, neka, kaže dr Milović, pročita pesmu „Sinu tisućljetne kulture“ Jovana Dučića, jednog od najvećih srpskih pesnika, iz koje treba izvući pouke. Ovu pesmu je napisao 1941. godine, dakle pre Jasenovca, Kozare, mnogobrojnih hercegovačkih jama, Gradiške, Jastrebarskog, Prebilovaca i mnogih, mnogih drugih stratišta. U jednom stihu na specifičan, pesnički način, nas upozorava:
„Još bezbrojna groblja zatravio nisi,
A krvavu kamu u njedrima skrivaš,
Sa vešala starih novi konop visi,
U sumraku uma novog gazdu snivaš.“
– Ta vešala i dalje naši neprijatelji čuvaju, negde su sakrivena i čekaju momenta da ih izvade i stave na njih nove konope, nove omče na vrat našem narodu – ukazuje dr Milović. – Takođe čuvaju i krvave kame i srbosjeke! Ovi stihovi, koji su nastali početkom Drugog svetskog rata, sa raspadom takozvane Titove Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka, pokazali su da ništa nisu izgubili na značaju i iznova potvrđuju surovu realnost balkanskih prostora, i opominju da će čekati nekog novog poglavnika i obnovu NDH, da će uvek želeti granicu na Drini.
Da smo, kaže, „bogdom znali i prepoznali ove stihove, shvatili bismo šta nam se sprema od Ante Pavelića i kakvo zlo predstavlja NDH“. Mnogo bi nas, veli, „bilo više danas, ili mnogo bi nas manje stradalo, pokatoličeno i oterano“.
– Možemo zapitati, prvo sami sebe, a onda i druge oko nas: da li osuđujemo ovaj gest Blagoja Jovovića? Da li smatramo da nije trebalo da puca u čoveka (ne znam kako da reč čovek povežem i upotrebim za Antu Pavelića)? Iskreno mislim, ili bolje reći ubeđen sam, da ovakav postupak Blagoja Jovovića podržava više od 95 odsto Srba. Kad sagledamo samo delić ovih zverstava, shvatimo koliki su lik i delo Blagoja Jovovića. Mislim da bi svako od nas poželeo da je bio na Blagojevom mestu, da je imao pištolj kod sebe i da uperi i puca u tog zlikovca. To nije pucanj u čoveka, to je pucanj u monstruma, samo što je imao ljudski lik. To je pucanj u zločinačku tvorevinu NDH, čije je Pavelić bio oličenje. Na tom poduhvatu će mu biti zahvalna pokoljenja i pokoljenja srpskog naroda. Ovim činom ušao je u red srpskih junaka dvadesetog veka. Jovović je, za mene, Obilić 20. veka i neka mu je večna slava – poručuje dr Milović.
Vladimir Mitrić
