Milicu M. i Željku M, mlade Novosađanke, koje su zaposlene u poznatoj firmi u tom gradu kao diplomirani ekonomisti Univerziteta u Novom Sadu, oduševio je gest nepoznatog, mladog Španca u španskom letovalištu Ljoret de Mar.
Devojke su bile očarane lepotom drevne tvrđave Kastel. Radoznalo su gledale svaki njen deliћ, popele se na sam vrh, do koga se dolazi stepenicama koje vijugaju skoro kilometar i po.
Fotografisale su jedna drugu, radovale se lepoti drevne kulture i divnom spoju sa lepotama mora, plaže i sadržaja za uživanje.
„Baš smo pogodile sjajnu destinaciju“, ponavljale su mlade Novosađanke kao refren, očarane tvrđavom, srećne i zadovoljne.
U jednom trenutku, posle pola sata, Milica je uočila da joj nema mobilnog telefona. Zaboravila ga je na vrhu tvrđave, pošto je slikala drugaricu. Krenule su nazad, na Kastel, na sami vrh, ali telefona nije bilo.
I kada su smatrale da od telefona nema ni traga ni glasa, u očaju su okrenule njen broj.
„Javio se mladi muški glas, teško smo se sporazumevale, jer mi ne znamo španski, a on ne zna engleski“, priča Milica. „Poslao nam je sliku kako je obučen, bez lica, da nam njegov ‘stajling’ bude znak prepoznavanja. I posle 20 minuta bukvalno je stigao trčećim korakom i vratio telefon, na našu, posebno moju radost. Zahvalile smo mu se od srca. Nije imao vremena ni za piće, jedva je primio skroman dar zahvalnosti.“
Ovo je, po rečima devojaka, sjajan primer časti, morala i čovekoljublja.
„Ni ime mu ne znamo, jednostavno je čovek sa divnim ljudskim osećajem“, kažu devojke, ističući da ne žele da se one javno ističu kada njihov junak sa letovanja to nije iskoristio, a mogao je. „Šta da kažemo, osim da se ovakvi rađali svugde i na svakom mestu.“
V.Mitrić
