„Psihosocijalna podrška i prevencija nasilja nad ženama u ruralnim mesnim zajednicama grada Loznice“, naziv je projekta, koji je, na najlepši, najstručniji i najjasniji način, predstavljen u Vukovoj spomen školi u Tršiću.
Kako je rekla Tanja Glišić, koja je načelnica Odeljenja za društvene delatnosti, radi se o projektu kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena, koji se realizuje u saradnji sa gradom Loznica.
– Ova, važna tema, podrazumeva tribine u različitim mesnim zajednicama lozničkog kraja, na kojima će da prisustvuju, kao na tršićkoj, predstavnici relevantnih institucija i stručnjaci iz oblasti socijalne i zdravstvene zaštite. Posle Tršića, slede tribine, sa pratećim sadržajima, u Lešnici, Jadranskoj Lešnici, Runjanima i Koreniti.
A, u Tršiću profesorka dr Živka Mićanović Cvejić, diplomirani psiholog, na prijemčiv i jako razumljiv način, ukazala kako treba da se prepozna nasilje, kako da se protiv njega bori, šta su mu obeležja, od čega sve zavisi priroda žrtve i nasilnika, posebno poručujući da treba da se zna da izlazak iz „zone nasilja“ nije nešto što je puki događaj, već proces.
– I zato sve mora da bude dobro osmišljeno, usaglašeno sa stručnjacima, koji su na raspolaganju od psihologa i drugih stručnjaka u bolnicama, do socijalnih radnika, tužilaca i policije – kazala je dr Mićanović Cvejić. – Kroz rad sa žrtvama nasilja prepoznajemo šta su „koreni“ problema i, shodno tome, pomažemo. Susrećemo ljude sa predrasudama, poput onih koji strahuju da nisu kadri da idu kroz život, uprkos nasilju, sami, smatrajući da je „život u duetu“, ipak, nezamenljiv. Ohrabruje što se žene, ali i muškarci koji su, takođe, žrtve nasilja, sve odlučnije govore o nasilju sa kojim se susreću i traže izlaz. Često moramo dosta da radimo na obnovi samopouzdanja kod ljudi, kod kojih ga je bilo ranije, ali se gubilo vremenom, ili sa onima koji su dobar deo života pregrmeli bez njega. Važni su otvoreni razgovori, koji su, naravno, uvek anonimni.
Posebno je, kaže dr Mićanović Cvejić, važno da se potencira i žrtva dece koje žive u porodici nasilnika, kao i načini koji moraju da se primene da se to prepozna, ako žrtve, iz raznih razloga, kriju šta ih muči i pretvara život u pakao. Po njenim rečima, iskustva svedoče da se, i posle godinu dana provedenih u „sigurnim kućama“, žrtve nasilja, u ne malom procentu, vraćaju nasilnicima.
– Nenasilna komunikacija, zdravi partnerski odnosi, sistemska i psihosocijalna podrška pomažu da živimo bez straha – poručuje dr Mićanović Cvejić. – O nasilju ne treba da se ćuti. Psihosocijalnu i sistemsku pomoć treba potražiti bez straha, kako bismo živeli sigurnije i zdravije.
Socijalni radnik Ljubiša Jasterevski iz Centra za socijalni rad u Loznici naglasio je da Srbija, već godinama, kao članica Saveta Evrope, ima sjajan zakon koji reguliše problematiku nasilja u porodici. Lanac institucija i ustanova, koje jamče sigurnost žrtvama, u Loznici je, po njegovim rečima, „odlično uvezan, sinhronizovan i pouzdan“.
– Svi mi koji smo u tom „lancu“ sastajemo se jednom u 15 dana, a radimo i komuniciramo bez pauze u interesu onih kojima treba pomoć – kaže Jasterevski. – Važno je da informacija stigne do nekoga od nas u tom „lancu“, a i svaku anonimnu prijavu detaljno proveravamo i, ako ima osnova, postupamo posvećeno, savesno i odgovorno. Imajući u vidu naš rad, koji je i složen i težak, žrtve sve smelije dolaze i traže pomoć i mi smo im, uvek, maksimalno na raspolaganju.
V.Mitrić
