Vrsni matematičar, koji je, kako su mnogi upućeni voleli da kažu, „matematici znao dušu“, profesor Zoran Milanović (74) upokojio se jutros u Loznici, samo nekoliko dana pošto je uveliko spremao za upis na fakultete ovdašnje svršene srednjoškolce.
Od matematike se nije razdvajao ni časa. I posle penzionisanja nastavio je da u tajne te nauke uvodi one koji su želeli da upišu studije matematike ili druge fakultete na kojima je ona jako zastupljena. Prenosio je znanje mirno, staloženo, sa dosta ljubavi i sa samo njemu svojstvenim darom i umećem. Za njega je matematika bila ne samo nauka, već i život. Ljubav prema njoj, nastala od malih nogu, u najvećem žaru trajala je do zadnjeg daha.
Bio je jedno vreme gimnazijski profesor, potom je godinama predavao u Školskom centru „Vujo Matić“, posle čijeg je deljenja na dve škole radio kao profesor u Srednjoj školi „Sveti Sava“, čiji je bio direktor jedno vreme, gde je uživao velike simpatije i đaka i zaposlenih. Dok je bio na čelu te ustanove, uspeo je i da je reformiše i afirmiše, uvodeći nove smerove o kojima je Loznica, do tada, mogla samo da sanja.
Zoran je, kažu oni koji su ga dobro znali, bio veliki čovekoljub, vrstan pedagog u učionici i van nje, jer je, kao retko ko, umeo da đacima bude podrška mnogo šire od onoga što mu je bilo u opisu posla. Kao matematičar, koji je bio svojevrsni i filozof, imao je osećaj za đake kojima taj predmet ne ide, ali im idu drugi, da ih podrži, osokoli i pomogne da uspeju u onome što žele. I mnogi su uspevali i uvek mu bili zahvalni što ih nije kočio insistirajući na matematici, već im pokazao da je matematički i taj osećaj za ljude, pre svega mlade.
Generacije i generacije vrsnih stručnjaka širom Srbije, bivše SFRJ, Evrope i sveta, kojima je predavao matematiku i koji su je voleli, svedoče da im je profesor Milanović na skoro čaroban način proširio interesovanja, unapredio znanja, ali i razmišljanja na način da nema nerešive jednačine. A, rešenja za „jednačinu“ koja mu je odnela život, nažalost, nije bilo. Bolest je zaustavila ovog, do juče, u svakom smislu vitalnog, lucidnog, dobrog čoveka, briljantnog uma i raskošnog znanja.
Oplakuju ga i mnogi njegovi bivši đaci i oni koje je spremao, i širom Republike Srpske, gde se, kad se spomene matematika, njegovo ime odmah izgovaralo kao sinonim nad sinonimima. Bio je, vele, ljudina nad ljudinama, profesor nad profesorima, rukovodilac koji se voli, matematičar za legendu, otac, sin, suprug, brat, komšija, prijatelj i sugrađanin za nezaborav.
V.Mitrić
