Mada je zašao u osmu deceniju, Mile Orelj (74), frizer i berberin iz Lešnice, lepe varošice kod Loznice, između Drine i Vidojevica, čedo iz časne i ugledne stare familije u Jadru, još je „lake ruke“ za brijanje i šišanje. Ruke mu nikad ne podrhte, radi lagano, kao i uvek, uz lepu priču sa mušterijama, kojih je svih ovih godina sabrao čitavu jednu „armiju“.
A armije, prave vojske, vojnicovanja u JNA, seća se kao da je juče bilo, utoliko pre što je najveći deo vojnog roka, odmah posle obuke, proveo radeći kao berberin i frizer — prvo u Garnizonu u Ohridu, a potom, više od godinu dana, u Komandi tadašnje Treće armije JNA, Skopske armijske oblasti u Skoplju. „Na noge“ su mu dolazili, pored vojnika, oficira, podoficira i građanskih lica u JNA, svih šest generala te armije na čelu sa legendarnim general-pukovnikom Vaskom Karangeleskim, komandantom, inače narodnim herojem, rođenim Bitoľčancem, koji je izgubio život nesretnim slučajem 1977. godine, godinu dana pošto je Mile skinuo simomaslinastu uniformu.
– Među prvim mojim mušterijama u Garnizonu Ohrid tadašnje JNA bio je tada poručnik Ratko Mladić, koji je primetio da šišam kao da su kod majstora u gradu, a ne klasično vojnički, i uvek mi se na tome zahvaljivao – priča Mile, dok istovremeno, kao i čitave karijere, uređuje mušteriju. – A našem komandantu, divnom čoveku Vasketu, ne samo što nije smetalo što tako šišam kad sam došao u Skoplje, već me je pohvalio i sokolio da tako nastavim, ističući da želi da njegovi vojnici i starešine budu baš „kao za slikanje“. Redovno je dolazio da ga brijem i šišam i redovno mi je ostavljao čast, mada sam molio da to ne čini. Onda me je, kao ozbiljno, upozoravao da moram da slušam generala. E, to je bilo lepo poslušanje. I uvek je bio prijatan. Nije ni čudo što su svi koji su ga znali plakali „kao kiša“ kada je poginuo.
Da ima vrsnog bricu, general Karangeloski hvalio se i u Generalštabu JNA, pa su mnogi generali, kad dođu u Skoplje, redovno dolazili u berbernicu u kojoj ih je čekao mlađani Mile. Kad je odslužio vojsku, odmah je otvorio radnju, koja radi više od pola veka, i na šišanje su, kad bi im se ukazala prilika, posebno kad je ovo bio važan put do Jadrana, dok nije urađen Pavlovića most, stizali oni koje je šišao od vojnika, podoficira do generala, među kojima je bio i čuveni general-pukovnik Milan Daljević, koji se upokojio pre pet godina.
Mile je, preko onih koji su ga posećivali, pozdravljao one koje nije video, šaljući im poruke, ali i šireći mrežu, poput današnjih društvenih mreža, pa su se među sobom često pitali da li su sa „bricom na vezi“. Pamti lepe dane u Skoplju, u staroj skopskoj varoši, najviše u kafani „Idadija“, kraj parka, nedaleko od komande, gde su se najčešće pevale lepe starogradske pesme, kao u njegovoj Lešnici, prvoj urbanoj varošici u Srbiji.
– Skopljanci i Makedonci uopšte voleli su vojsku; ambijent u redovima JNA, bar što se mog iskustva tiče, bio je prelep, kako bi se to popularno reklo, za dušu i telo – priča Mile. – Divio sam se generalima poput Daljevića i Vasketa, koji su se ponašali kao obični ljudi, bez gordosti i nadmenosti. Zato su bili i voljeni i cenjeni. Bili su, svim srcem, za Jugoslaviju, nisu im na um padale podele koje će, nažalost, kasnije da uslede. Možda je bolje da kažem da su bili, pre svega, čovekoljupci. I treba da im bude večna slava.
A general Karangeloski je stradao u lovu!? Njegova smrt ostala je misterija do današnjih dana. Mile ne želi da ulazi u te priče, osim što mu je bilo žao kao najmilijeg kad je čuo tu „strašnu vest“. Poznato je, međutim, upućenima da je general Vaske, inače Makedonac, više puta upozoravao da manje vojnika šalju u Skopsku armijsku oblast iz Makedonije, već više iz drugih republika tadašnje SFRJ, ističući otvoreno: – Neću da komandujem i da vodim makedonsku, već jugoslovensku vojsku!
Milu je, kako kaže, uvek milo kad čuje da, posle silnih godina, ljudi hvale generala Vasketa i druge oficire i vojnike, koji su rado dolazili na njegovu berbersku stolicu u Skoplju, gradu kog u srcu nosi, ali nije prihvatio da se aktivira u JNA, mada mu je nuđeno, ističući da „njegovu Lešnicu i Jadar ništa ne može da zameni i da su lepši od Pariza“.
Drago mu je što je njegov sin Mladen završio redovnu školu za frizera u Šapcu, brzo stasao u vrsnog majstora, ali ga je život, uz dodatno obrazovanje, odveo u redove starešina srpske vojske, danas.
V. Mitrić
