Protkana sa puno emocija, čovekoljublja i duhovne lepote, promocija romana „Nevidljivi spasioci“ književnika Dragana Damjanovića, čije je ovo 30. spisateljsko delo, u Galeriji Božidara na Vračaru, donela je, po svedočenju mnoštva učesnika, duhovno-kulturnu slast koja je nasušna potreba naših dana.
Dragan je, kako je rečeno, ovekovečio nevidljive spasioce, vrle ljude naših dana iz raznih oblasti života i rada, svedočeći, na pitak literarni način, njihovim podvizima potpuno nepoznatim javnosti.
Dragan je, evo, osvetlio sve ove ljude, među kojima je i moj suprug Svetislav Sveta, ostavljajući divna svedočanstva za sva pokolenja i sva vremena — rekla je, pored ostalog, profesor dr Rada Stožinića, supruga legendarnog našeg lekara i profesora dr Svetislava Stožinića, koji je bio i predsednik Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika.
Nadahnutо o Damjanovićevom delu svedočili su Ljiljana Staletović, novinarka, akademik Marijana Milikić, predstavnica „Srpske tradicije“, profesor dr Živko Kuluć, Branislav Backović, novinar, dr Lana Hadži Tanović, akademik profesor dr Vesna Skodrić, akademik Tomislav Nedić, akademik profesor dr Mirko Kulić, potpredsednik SKANU, novinar Vladimir Mitrić.
Ovekovečenje divnih ljudi, koji bez pompe iskazuju ljubav, čovekoljublje i humanost, pa još živih, veliki je uspeh i zasluga autora, koji je u sve priče, uz spisateljski dar, ugradio divnu dozu duhovnosti kao i sjajan duhovnik i vernik, čija su dela o duhovnosti odavno prešla granice Srbije, zajednička je ocena učesnika, među kojima je bio i Jugoslav Rađenović, poznati novinar sa Kosmeta i urednik u RTS, kao i znameniti višegodišnji generalni direktor RTV Priština Petar Jakšić.
U Božijem tihom i nepromenljivom poretku slučajnosti nema — rekao je Damjanović. Sve što nam sleduje, dolazi u času u kojem ono najjasnije govori iz naše duše.
U vremenu u kojem živimo, ako je išta jasnije na javnoj sceni, to je poplava ličnosti koje se reklamiraju, samopromovišu, gordе i čine masovne obmane, za razliku od jednog mnogo manjeg broja muškaraca i žena, čija je pojava gotovo zamagljena, a reči i poruke tihe i mirne.
Ova većina je dominantna, pa kad se razgrne halabuka, blještavost i opojnost njihovih uspeha i pameti, lako se stiže do istine da se tu radi mahom o zavaravanju, o buci iza čije veselosti, svemoći i bogatstva stoji moralni očaj, siromaštvo duha, znanja i veštine kojima se ljudski rod nikad nije i neće ponositi.
Uvidevši ovakvo stanje, shvatio sam da je pravi podvig stati na stranu one negordeljive manjine, koja ne traži nikakvu promociju, a pogotovu ne samopromociju. Radi se o muškarcima i ženama koji iskreno, iz jedne duhovne potrebe, iz dubine srca i duše, pružaju ruku i čine sve koliko im je moguće da pomognu ugroženima, osiromašenima, gladnima, bednima, bolesnima, beskućnicima.
Među takvima je, kaže, nalazio primere, neke je i zbog toga zavoleo i družio se sa njima, beležeći te ljudske podvige kojima se oni nisu hvalili. Naprotiv, smatrali su da je njihova dužnost da budu milostivi i milosrdni, da budu od pomoći bespomoćnima.
Takve ličnosti, činilo mi se u ovih tridesetak godina, toliko su retke da su kao biseri vredni da se zabeleže, pamte i kao primer izlože ovoj bezobzirnoj javnosti.
Sam Gospod je svojim učenicima govorio da je Njegovo stado maleno i da se ničeg ne boji, propovedajući Božiju, iskonsku pravdu i najdublje osnove na kojima počiva svet dobra. Tako su Njegovi apostoli i propovedali Jevanđelje, knjigu nad svim knjigama, Zakon koji je ljudskom rodu pretočio sam Stvoritelj. I na više mesta, ispunjeni duhom Božjim, Njegovi učenici su govorili da je sve što je suprotno ovom zakonu kratkotrajno, rušivo, sklono propasti i vodi u najcrnju tamu.
Od savremenih propovednika čuo je, kaže, mnogo puta da je današnji čovek dužan, koliko mu je u moći i pameti, da poštuje osnovna načela svog postojanja. A u tim načelima milosrđe, pomoć drugima i saosećanje stoje na samom vrhu.
I naš narod je kroz vekove prenosio istu poruku: „Čini dobro i dobru se nadaj.“
Da ne bih mnogo dužio, dužan sam da ukažem još na jedno svoje zapažanje iz knjige Nevidljivi spasioci. Među desetinama dobrih, milosrdnih muškaraca i žena, većinom zrelih i vremešnih osoba, nalaze se ljudi koji su u radnom delu života bili, ili su još uvek, lekari, pravnici, novinari, inženjeri, službenici, profesori, umetnici ili obični radnici. U burnim vremenima vitlanja gotovo da su retki među njima zapamćeni kao molitvenici ili kao neko ko se formalno bavio duhovnim ili hrišćanskim načelima. I shvatio sam: Bog i preko takvih, naizgled običnih ljudi, šalje svetu svoju poruku. Razumevanje drugih i pomaganje u njihovim nevoljama dar je koji se dobija više sa Neba nego iz bilo kakvih fondova ili institucija.
I kao da im je sam Gospod dao snagu da izgledaju bodro, nadahnuto, živo; da potraju duže nego što bi čovek očekivao, upravo da bi učinili svoja dela milosrđa.
Dobrih ljudi, bez obzira na njihovu malobrojnost, biće i ubuduće. I oni su ta so neophodna ljudskom rodu. Ili, kao što Njegoš reče, da su imali i rašta se roditi.
Zato mi se čini da nije slučajno što o njima govorimo baš danas, u danu Svetih Kozme i Damjana, onih koji su svojim životom pokazali da je pravo lečenje, i tela i duše, dar koji se ne naplaćuje. Jer kao što je početak našeg života u Božijim rukama, tako su i svi naši susreti deo jednog tihog poretka koji nas usmerava da vidimo, prepoznamo i sledimo dobro.
A ko ima uši da čuje — čuće. I oči koje žele da vide — videće. Jer, upamtimo, svaka naša misao, reč i delo beleži se u knjizi koja se zove duša. Ona nikada ne spava, ništa ne propušta. Zato se čuvajmo lošeg, da u tu knjigu ne upišemo ono što bi nas, na poslednjem času, moglo odvesti daleko od Božanstva. U tamu iz koje nema povratka.
Ali isto tako, svaka dobra reč, milosrdna ruka, iskrena pomoć bližnjem vodi nas putem istine koja nikada ne prestaje. Vodi nas ka večnom dobru i trajanju, koje daje mir duši i smisao ovozemaljskom životu.
Ovu kulturno-duhovnu svetkovinu organizovala je i osmislila akademik Marijana Milikić uz pesme za pamćenje grupe Srpska tradicija.
