Zahvaljujući bračnom paru, Milici i Miloradu Miši Vučkovićima, rođenim Slavoncima, koji posle izbeglištva u Srbiji već četvrt veka žive u Americi, lekovita voda za oči iz Radaljske banje, kod Malog Zvornika, stigla je do Virdžinije! Daleko, preko okeana, vremešni Srbi znaju lično ili su čuli od svojih starih da je voda za oči sa podnožja Jagodnje „lek i melem za oči od Boga“.
Vučkovići su zato, po dolasku u Srbiju, „zapucali“ u Radaljsku banju, ne samo da uzmu lekovitu vodu, već i da vide i uživaju u lepoti prirode, gde je savršen spoj četinarskih i listopadnih šuma koje preseca živopisna reka, a okruženje je puno gotovo čarobnih proplanaka koje krase mnogi izvori i bogatstvo lekovitog bilja i divljači.
– Odam smo se umili i osetili kako blagotvorno voda deluje na oči – kažu Vučkovići. – Niko ne može da veruje, u Americi, da je lekovita voda sa ovog zdravljaka, iz netaknute prirode, i to besplatna. Sreli smo divne ljude koje je sam Gospod nagradio ovim lekovitim plodovima, jer su ih, sigurni smo, zaslužili njihovi divni preci. Svaki sokak, pored lekovitih voda poznatih još od polovine devetnaestog veka, pun je slavne naše istorije, što nas je, takođe, obradovalo. Bajkovito deluje, u svemu ovome, Radaljsko jezero.
Posetioce, poput ovih, čudi što je turizam u decenijama čuvenoj banji zamro, posle svakojakih privatizacionih eksperimenata, pa je gostima na raspolaganju ostala samo lekovita voda koja sadrži visok procenat sumpora, pa ta blagotvorno deluje, osim na lečenje očiju, i na hronična reumatska oboljenja, reumatoidni artritis, Behterevljevu bolest, spondilozu i degenerativni reumatizam.
Jednu od česmi sredio je i ovekovečio, još pre 54 godine, kako je naveo, „za uspomenu svom mladom naraštaju sebi za života“, Bogoljub Popović, meštanin rođen 1905. godine. Zdravljak je, kako piše na ploči, i „znak poštovanja na svoje koji su izginuli za slobodu Srbije od 1912–1915. godine, i to dedi Đoki, koji je umro u austrougarskom zarobljeništvu 1914. godine, čiča Ivanu, koji je junački poginuo na Kumanovu 1912. u ‘turskom ratu’, ocu Dragutinu, koji je poginuo 1914. u junačkoj odbrani Beograda“. Bogoljub je to učinio sa ženom Miloјkom, ćerkom Vidom i unučićima.
Tada, verovatno, nije ni slutio da je učinio veliko delo. Jer, kako danas stvari stoje, da nije to učinio, korov bi sakrio ovaj zdravljak, bio bi nepristupačan i zaboravljen. Vest da se za vodu čulo čak do Amerike uliva nadu da će Bogoljuba slediti, na svoj način, još neki dobri i časni ljudi poput njega.
V. Mitrić
