Sedam decenija od upokojenja lelićkog sveca, srpskog gorostasa
U Soko gradu, kod Ljubovije, proslavljena je slava Manastira Soko, zadužbine vladike Lavrentija, posvećene svetom vladiki Nikolaju Velimiroviću. Manastir je osveštan na dan kanonizacije čeda lelićkog, žičkog, ohridskog i svesrpskog. Slavskom obredu prethodila je sveta arhijerejska liturgija koju je predvodio episkop šabački Jerotej sa episkopom valjevskim i mitropolitima Hrizostomom i Jovanom, uz sasluženje brojnih sveštenika i monaha, u prisustvu velikog broja vernika. Među njima su bili i Radoslav Veselinović i dr Miško Ranković, zadužbinari koji su na Sokolu podigli crkvu, repliku one Svetog Jovana Kanea na Ohridskom jezeru, koju je vladika Nikolaj posebno voleo.
Ove godine navršava se i sedam decenija od upokojenja vladike Nikolaja, velikog rodoljuba, teologa, filozofa, pisca i pesnika, duhovnika kakvog Srbija retko pamti. Bio je i sužanj zloglasnog logora Dahau i, kako je govorio sveti otac Ava Ćelijski (dr Justin Popović), „najveće čedo koje je rodila majka svetosavka posle Svetoga Save“.
Još kao monah bio je cenjen širom sveta. U Velikoj Britaniji bio je omiljen i kod kralja, i kod premijera, i među običnim narodom. Nemački agent je 1916. godine poslao depešu svojoj centrali u kojoj navodi da ljudi u toj velikoj zemlji „idu kao ludi“ na predavanja Nikolaja Velimirovića, koja je držao u crkvama i katedralama. U Britaniji je prikupljao dobrovoljce za Solunski front, ali i novčanu i svaku drugu pomoć za srpske vojnike.
U Parizu je proročki poručio da nema mira bez Hrista i da mira neće biti „ako u svojim dušama ne budemo čvrsto za mir“. Tako je i bilo, jer je ubrzo usledio Drugi svetski rat, još pogubniji po ljude od Velikog rata.
Govorio je i na velikoj proslavi tri veka od rođenja Šekspira pred velikim auditorijumom i u društvu šest nobelovaca, među kojima je bio i Rabindranat Tagore, indijski pesnik kojeg će kasnije ugostiti u Beogradu. Njegova beseda na toj svečanosti ostala je upamćena.
Posle stradanja u Dahau i odlaska u daleku Ameriku, Nikolaj nije prestajao da brine o svom narodu, iako su uslovi u kojima je živeo bili daleko od dostojnih jednog takvog duhovnika, episkopa, filozofa i rodoljuba.
Dan pre upokojenja, pre 70 godina, vladika je služio svetu liturgiju u manastirskom hramu i pričestio se. Posle službe, po običaju, svratio je u monašku trpezariju na kratko okrepljenje. Prema svedočenju manastirskog sabrata, ruskog monaha oca Atanasija, prilikom izlaska je tri puta rekao: „Prostite mi, bratije“. Zatim je otišao u svoju keliju i u nedelju, 18. marta 1956. godine, rano u zoru, sklopio svoje umorne oči.
Iako star i fizički oronuo, duhom je bio snažan. Tog jutra trebalo je da služi liturgiju. Vernici su ga čekali ispred hrama, ali se nije pojavio na vreme. Monasi su zabrinuti otišli u njegovu sobu i zatekli ga na podu, sa brojanicama u rukama i molitvenikom pored sebe. Telo je još bilo toplo. Lekar koji je ubrzo stigao konstatovao je smrt. Uzrok je bio zakrečenje arterija.
O Nikolaju je tada govorio i čuveni vojvoda, pop Momčilo Đujić, koji je emotivnim rečima ispratio velikog duhovnika.
– U ovom veličanstvenom i tužnom času, evo i mene grešnog, vladiko naš sveti, da se pokajnički sagnem nad odrom tvojim i molitveno oprostim s tobom na tvome putu u večnost.
On je podsetio i na trenutke kada su srpski borci u planinama Slovenije 1945. godine izbavili vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila iz nemačkog zarobljeništva.
– Kako ćemo sad bez tebe, vladiko naš? Ko će nas tešiti, ko nas putevima Božjim predvoditi, ko naše rane vidati? – zapitao je tada.
Dirljiv govor održao je i ruski episkop Dionisije, koji je, zadivljen načinom na koji se srpski narod oprostio od svog duhovnog vođe, rekao:
„Blaženi vladiko, neka je blagosloven veliki srpski narod koji ume na ovakav način da se oprosti sa svojim velikanom“.
Na vest o smrti vladike Nikolaja brojni ugledni Srbi i Amerikanci, kao i institucije iz kulturnog, političkog i naučnog života, uputili su telegrame saučešća. Američki Kongres čak je usvojio posebnu rezoluciju kojom izražava žaljenje zbog smrti „najvećeg sina srpskog saveznika u dva svetska rata i duhovnog vođe srpskog naroda“.
Po manastirima i crkvama širom Srbije zvonila su zvona i služene su zaupokojene liturgije. Crkva u Srbiji tada je bila pod budnim okom komunističke vlasti i UDBE, pa je o smrti jednog od najvećih jeraraha srpske crkve u jugoslovenskoj štampi zavladala potpuna tišina. Vest o njegovom upokojenju nije objavljena ni u jednom listu.
V. Mitrić.
