Roman „Nevidljivi spasioci“ akademika Dragana Damjanovića, Bogu hvala, stigao je i u ovaj gospodski, stradalnički, ali i junački grad Šabac o čijoj kulturi, pored ostalog, svedoči i ovdašnje Šabačko pozorište, koje nam je, na čelu sa direktorkom Aleksandrom Delić, širom otvorilo vrata, kao i obično – srdačno, iskreno, toplo i za svako poštovanje i zahvalnost.
Ovo je na promociji o Damjanovićevom romanu rekao Vladimir Mitrić, nekadašnji njegov redakcijski kolega, danas blizak saradnik u SKANU.
„Zlatibor Kulturni centar, Biblioteka Vukovog zavičaja, Sombor, Kragujevac, zdanja stare Skupštine, kraj stare crkve Božidarac su mesta gde smo ovo delo do sada predstavili“, kazao je Mitrić. „Dragan ovim delom slavi Vukov jezik i Vukovu i našu ćirilicu na najlepši način. A Vuk je Jadranin i Srbin, koga poštujemo i volimo. Svi u našem rodu. A Šapčani su, kroz kulturu, to pokazali.“
Mitrić je podsetio da je, pre 15 leta, bio spona kontakta Damjanovića i našeg slavnog pisca i akademika Dobrice Ćosića, nakon čega je „srpski Tolstoj“ rekao da žali što ga i ranije nije upoznao.
„A Dobrica je voleo sve vredno u srpskom rodu“, priča Mitrić. „Divio se Draganovom daru i duhovnoj snazi. Obradovao se kada je video kakvu je sjajnu, svetski priznatu kozmetiku iznedrila mlada Lozničanka, mr Olgica Samoilović, kroz paletu Hedera Vita. Uživao je u prirodnim sapunima, jer mirišu na Srbiju. Zato smo, kao omaž Ćosiću, Šapčane večeras poslužili vrhunskim domaćim kolačima Olgice Samoilović Baštovanović, kao i raznim sapunima koje je, na početku, pored ostalih, ‘blagoslovio’ veliki Dobrica Ćosić.“
Damjanović je, kao i obično, govorio nadahnuto i zanimljivo, ističući, pored ostalog, da je najveće bogatstvo i radost imati Boga u srcu, biti smiren, ispunjen ljubavlju, baš kao što su učesnici promocije — od divne direktorke Šabačkog pozorišta i njenih sjajnih saradnika do zadužbinara i humanista, kao što su Šapčani Rade Veselinović, ugledni privrednik, i znameniti lekar dr Miško Ranković, bračni par Cvejić, dr Živka i Radenko Cvejić, vrli ekonomisti i narodni tribuni Zane Šaulić i Petar Banković.
Dr Ranković je izrazio radost što u rukama ima dragoceno delo i što se čula živa, divna reč autora i besednika o njemu. Istakao je značaj čovečoljublja — tog osećaja koji na najlepši način nosi čoveka kroz život. Kao čovek čija su oba sina, supruga i snaja časni i vrhunski lekari, rekao je da je, pored ovog romana, Damjanovićev roman Anja sa Dedinja najveća oda lekarskom esnafu.
Akademik Damjanović je poznato ime na književnoj pozornici. Svojim bogatim opusom izgradio je prepoznatljiv kvalitet i pokazao umetničku zrelost. „U svakom novom romanu otkrivao je nove teme i uvodio čitaoce u nove svetove“, rekao je akademik profesor dr Mirko Kulić, zamenik predsednika Srpske kraljevske akademije naučnika i umetnika.
„Dugo nakon čitanja pamtimo likove iz njegovih dela i pronalazimo se u njegovim kazivanjima. Roman Nevidljivi spasioci, koji večeras promovišemo, sadrži sve ono što pleni kod njegovog autora. Dodatna zrelost pisca pružila je novu energiju i doprinela tananosti i slojevitosti romana, što će mu obezbediti važno mesto u autorovoj bibliografiji. Ovaj roman svedoči da njegov autor i dalje raste, bez obzira na to što je odavno postao zreo pisac.“
Inspiraciju je autor našao u svakodnevnim delima „običnih“ ljudi, kojima je dao ulogu nevidljivih spasilaca. To su oni dobri i nenametljivi ljudi koji čine dobra dela, ali ne traže slavu niti zahvalnost. „Ljudi koji nisu bili na naslovnim stranama, ali jesu u molitvama onih kojima su pomogli.“
U književnim delima „obični“ ljudi određuju se unutrašnjim životom i sudbinom, a ne društvenim statusom. Tako se i u ovom romanu pojavljuju vrlo uspešni pripadnici raznih profesija, koji su „obični“ time što nemaju političku moć, već žive kao i drugi — rade, brinu o porodici, imaju emocije, dileme, radosti i poraze.
Autor je uspeo da stvarnost pretoči u roman, uzimajući životne događaje toliko impresivne da deluju kao umetnički zamišljeni. „Život piše najbolje romane“, kaže Kulić.
Roman se može posmatrati kao spoj paralelnih biografija koje prikazuju univerzalnost ljudskog iskustva. Uloga „običnih“ ljudi u književnosti prisutna je i kod Andrića, Sremca, Ćosića — i Damjanović je na tom tragu.
Ljubav prema Kosovu i Metohiji, njegovom zavičaju, posebno prožima delo i daje mu autentičnost. Tu su i nenametljivi autobiografski i putopisni elementi, fino utkani u narativ.
Književnu snagu romana čine tačne, lepe rečenice, jasne emocije likova, dinamičan tok, dubina i slojevitost — rezultat strpljivog i predanog rada autora.
Čitaoce će ovaj roman obogatiti znanjem, emocijom i zahvalnošću prema „nevidljivim spasiocima“ koji žive među nama.
V.Mitrić
