Ostoja Gordanić Balkanski pripada onoj retkoj vrsti umetnika čiji se život ne može razdvojiti od dela, niti delo razumeti bez puta kojim je išao. Rođen 1937. godine u Lipničkom šoru, kraj Loznice, odrastao je uz dedu i babu, u kraju koji će mu ostati trajna mera sveta i identiteta. Umesto da ga veže za zemlju i njivu, deda ga je poslao u umetničke škole, što će se u vremenu pokazati kao odluka koja je odredila jednu od najneobičnijih sudbina u srpskoj umetnosti druge polovine dvadesetog veka.
Školu za primenjene umetnosti završio je u Nišu, a vajarstvo diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu 1964. godine. U vreme kada su njegovi savremenici odlazili u Pariz, Rim ili Njujork, Balkanski je izabrao drugačiji put. Već nekoliko dana posle diplomiranja, autostopom je krenuo ka Istoku i time započeo decenije umetničkog hodočašća.
„Ostoja je bio svetski čovek, ali duboko ukorenjen u svoj zavičaj“, seća se novinar Vladimir Mitrić. „Gde god da je bio, da li u Africi, Aziji ili na Bliskom istoku, on je sa sobom nosio Drinu, Lipnički Šor i Vuka Karadžića. Što je više upoznavao svet, to se upornije vraćao sopstvenom korenu.“
Balkanski je vajao, slikao i izlagao u više od šezdeset zemalja. Radio je u Siriji, Sudanu, Nigeriji, Libiji, Gvineji, Iraku, Šri Lanki, Australiji, Indiji, Indoneziji i širom Afrike i Azije. Bio je jedini naš umetnik koji je sistematski i svesno posvetio svoj rad zemljama Trećeg sveta, u vreme kada su se oslobađale kolonijalnog ropstva.
Posebno mesto u njegovom opusu zauzimaju portreti i reljefi lidera Pokreta nesvrstanih, a sa mnogima od njih se lično sreo i boravio kao gost.
„Postoji i ta priča sa Sadamom Huseinom“, priča Mitrić. „Kada je Ostoja završio portret i pitao saradnike šta misle, niko nije smeo da kaže ni reč. Tek kada je Sadam klimnuo glavom, u znak odobravanja, svi su počeli da klimaju. I Ostoja je, kako je sam govorio, tek tada odahnuo.“
Iako je živeo u hotelima poput „Hajata“, „Hiltona“ i „Šeratona“, imao obezbeđenje i apartmane, Balkanski je istovremeno izlagao u selima od savanske trave, bez vrata i prozora. Nije ga zanimala karijera u uskom smislu te reči, niti tržište umetnosti. Njegov cilj bilo je predavanje umetnosti ljudima.
„On je bio umetnik koga nisu zanimali ni slava ni novac“, kaže Mitrić. „Kulturu je shvatao kao život, a ne kao dekor.“
Posle decenija putovanja, Balkanski se sve snažnije vraćao srpskoj tradiciji. Bio je fasciniran Vukom Karadžićem, njegovim jezikom, poslovicama i mišljenjem. Smatrao je da je Vuk pretvoren u muzejski eksponat i da mu je oduzeta živost.
„Hteo je da Vuk stoji ispred svoje kuće, bez postamenta“, podseća Mitrić. „Da nema prepreke između Vuka i naroda. Da Vuk dočekuje ljude kao domaćin.“
Jedna od najneobičnijih epizoda vezana je za Tršić, gde je Balkanski zakopao nekoliko ćupova sa porukama o odnosu prema Vuku. „Znase da postoje, ali niko ne zna šta je u njima, ni gde su. To je bila njegova opomena i poruka budućnosti“, kaže Mitrić.
U svom zavičaju ostavio je brojna dela, od spomenika, bista i reljefa, često kao poklon. Manastiru Tavna darovao je reljefe Filipa Višnjića i kneza Ive od Semberije, postavljene na ulaznoj kapiji. Uradio je i više spomenika palim borcima, kao i niz značajnih memorijalnih obeležja u Srbiji i Republici Srpskoj.
Spomenik sa kosturnicom u Dragincu, posvećen civilnim žrtvama nemačke odmazde iz oktobra 1941. godine, jedno je od najpotresnijih memorijalnih mesta u Podrinju. Podignut je 1961. godine, kada su u zajedničku kosturnicu sabrani posmrtni ostaci više hiljada streljanih meštana Draginca i okolnih jadarskih sela. Autor spomenika je Balkanski, koji je ovim delom stvorio snažan, dostojanstven znak sećanja na jedan od najtežih zločina nad civilnim stanovništvom u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.
Mitrić se priseća i koliko je bio ponosan na svoj kraj i na istoriju koju je nosio u sebi.
“Kada bi mu dolazili gosti iz inostranstva, vodio ih je na Drinu i pokazivao im put kojim je, između Lešnica i Novog Sela, Gavrilo Princip prešao reku uoči atentata na Franca Ferdinanda. Govorio je: evo, ovuda je išao. Za njega to nije bila anegdota, nego živa istorija, nešto što se mora videti i razumeti na licu mesta.“
Kruna njegovog poznog rada jeste monumentalan ciklus reljefa srpske istorije. U više od dvesta pedeset portreta, od srednjeg veka do savremenog doba, Balkanski je sažimao vekove, karaktere i sudbine. To nije samo galerija likova, već vizuelna istorija jednog naroda.
„To je kulturna zaostavština ogromne vrednosti“, kaže Mitrić. „Mislim da Loznica, ali i Srbija, još nisu u potpunosti svesne koliko je Balkanski bio veliki umetnik.“
Ostoja Gordanić Balkanski preminuo je 2013. godine.
