„Vesela mašina“, kako se vazda popularno zove kazan za pečenje rakije, proradila je, posle duže pauze, na imanju Vučkovića, u pitomom i lepom slavonskom selu Bobare, podno Pčinje, između Pakraca i Okučana.
Milorad Vučković, na slici, maštao je i sanjao godinama kada će lepa, prirodna rakija poteći iz lule njegovog lampeka na pradedovskom imanju, baš po recepturi njegovog dede Ilije, čuvenog ovdašnjeg domaćina, koga je po svemu nasledio sin Ranko. A Milorad je, kažu komšije, rođaci i prijatelji, od obojice poneo ono najbolje – i po karakteru, i po znanju, umeću i vrednoći kad je domaćinski posao u pitanju.
— A pečenje rakije bio je jedan od mnogih poslova u domaćinstvu, ali onaj kojem smo se svi radovali još od malih nogu. Dok su stariji čekali da poteče rakija iz lule, pevajući i nazdravljajući nekom od „bajatih“ rakija, mi deca smo uživali u njihovoj pesmi i priči, ali i u pečenim kukuruzima i mesu sa žara. Sve je bilo nekako lepo, prijatno, svečano i milo. Nikada neću zaboraviti te dane, kao ni najlepše zdravice mog dede, oca, ali i drugih komšija, rođaka, prijatelja i kumova. Sve je bilo uz Božju pomoć — i kad se radi i kad se odmara.
A onda su došle ratne godine, poratne muke, borba za egzistenciju porodice, kada su Vučkovići „trbuhom za kruhom“ stigli do daleke Virdžinije. I, kako kaže Milorad, baš ono što su poneli u dušama sa rodnih ognjišta, najviše ih je držalo i održalo i kada je bilo najteže.
Milorad je sa suprugom Milicom, koja je iz obližnjeg Dubovca, otišao u Ameriku pre četvrt veka sa dve ćerke. Radom, trudom, čašću, poštenjem i, kako naglašavaju, verom u Boga — uspeli su. U penziji su, podigli su dvoje divne unučadi koje su im podarile dobre ćerke Maja i Monika. Često dolaze i u Srbiju i u rodni kraj, odakle su potekli i gde, kako kažu, „Bogu hvala, živi dosta naših rođaka, dok je znatan deo i u rasejanju“.
— Kad „raspalim kazan“, osećam se kao da nikada nisam ni odlazio iz mojih Bobara i pamtim samo lepe trenutke — priča s blagim, umilnim izrazom na licu Milorad, dok sprema novi kazan. — Sećam se svih saveta mog oca i dede kad sam bio uz njih dok se pekla rakija. I zato je ova rakija „kao mleko“, čista kao suza, i nosim je s radošću u daleku Ameriku. Podjednako volim da pečem i lozu, i šljivu, i krušku. Svi se raduju mojoj „mučenici“ u Virdžiniji, ne samo naši ljudi. Naša rakija, jednostavno, briše sve granice među ljudima. Zato i volim, kako kaže ona narodna, da „založim i zažarim“, i spremiću jednu količinu da čuvam i za punoletstva naših unučadi.
V.Mitrić
