Nakon 84 godine od streljanja u Bukovima, podno Divčibara, i ovog 28. jula na mestu tragedije sabrali su se potomci, srodnici i poštovaoci pobijenih od strane okupacione sile Nemačke. Prvim streljanjem u Drugom svetskom ratu na prostorima Srbije, te 1941. godine, Nemci su počeli da ostvaruju svoju direktivu „sto za jednoga ubijenog, 50 za jednog ranjenog Nemca“.
Nevino stanovništvo, mahom muškog pola, prinudno je dovedeno iz kosjerićkog kraja i sa Divčibara. Ukupno je streljan 81 stanovnik iz ovih krajeva. Među pobijenima, gde je bio znatan broj mladih, čak i maloletnih, bilo je uglednih, obrazovanih građana – jedan učitelj, trojica nosilaca Albanske spomenice, zanatlija, učenika i seljaka koji su kosili i žnjeli po okolnim mestima.
Parastos su služili sveštenik Blagoje Gavrilović iz Ražane i protojerej Stojadin Pavlović. Nakon molitve, protojerej Stojadin je u obraćanju prisutnima Bukove, koji spajaju valjevsku i užičku regiju, gde su streljani nevini, nazvao „najsveštijom tišinom ovog kraja, ove gore i šumovitog planinskog masiva“.
Proto je nastavio: „Verujemo da će duše streljanih, po Božijem sudu, večno živeti. Važno je da znamo koliko dugo će naše pobijene komšije, srodnici i preci u nama postojati. Živeće onoliko koliko se mi i generacije koje dolaze budu sećali ovde streljanih.“
U cilju produžetka sećanja na streljane, dogovoreno je da se do narednog 28. jula, kada će se navršiti 85 godina od ovog strašnog događaja, mesto streljanja dopuni skromnim, neophodnim sadržajima i da se priredi jedna štampana publikacija.
Pozvani su, kako prisutni, tako i potomci i srodnici koji ove godine nisu mogli biti u Bukovima, da za knjižicu o ovom strašnom događaju iz 1941. godine dostave što više informacija, sećanja i pojedinosti koje su čuli od svojih starijih.
