Kada se izgovori ime Mihailo Šaranović, sva vrata na Istoku širom se otvaraju! Ovo je, pored ostalog, pre nešto više od 31 godinu, na ispraćaju velikog čoveka i čuvenog novinara, direktora agencije TANJUG u njenim najslavnijim danima, nezaboravnog dopisnika iz Moskve, Pekinga i drugih svetskih metropola, na Novom groblju u Beogradu, pored ostalog poručio ugledni ruski diplomata.
Na Istoku je bio omiljen i cenjen, a ništa manje nije bio poštovan i uvažavan na Zapadu. Ko ga je, makar jednom u životu sreo, pamtio je susret za sva vremena. Prijatan, odmeren, umeren, učtiv, šarmantan, kulturan, otmetn, raskošno obrazovan i za novinarstvo i književnost nadaren do neslućenih razmera, zanimljiv i drag, Mihailo Milo Šaranović spada u one ljude na koje sećanje, ne samo što ne bledi, već se snaži, pošto se, slažući slike o njemu, tek sa ove vremenske distance, kako je govorio Vladimir Dedijer, još vide i shvata njegova veličina i značaj svih nas, koji smo ga, ne samo poznavali, već družeći se uneli ga duboko u svoju dušu kao neponovljivog u mnogo čemu.
Čovekoljublje je, naprosto, sejao na svakom koraku, od običnih susreta do druženja, priča i pričanja čoveka, koji je zračio ljubav u svakoj reči, pogledu i njemu svojstvenom blagom osmehu. Uvažavao je svakog čoveka. Za svakoga je imao lepu, zlatoustu reč. Izgovarao je reči kao duhovne meleme za svakog sagovornika, koji bi se, posle razgovora, osećao i prijatno, i zadovoljno, i uvaženo od čoveka, koji je, u doslovnom smislu, bio građanin sveta. A, u svakom susretu, divan i prijatan za druženja kao iz najlepše bajke.
Mihailo Šaranović je, kao čelnik Tanjuga, ispisao najslavnije stranice, ne samo te agencije, već i jugoslovenskog novinarstva. Njegovo veliko delo u novinarskom esnafu, ali i književno kroz sjajne knjige, ostaće nezaboravno. I, kao stalna mera za sve nas, i za buduća pokolenja, koji izaberu novinarstvo za životni poziv. A, Mihailo je bio, uverio sam se, lično, i po profesionalnom i po životnom opredeljenju novinar. I, najbolji je, čini mi se, primer da vrhunski profesionalac mora da bude divan čovek. Milo je to životom i bogatim delima svedočio.
Prvi je, što su prenele sve svetske agencije, izvestio da je, pre 51 godinu, završen Vijetnamski rat. To je bila ekskluziva, naravno, planetarnih razmera. Ali, jedna od mnogih, iz raznih delova sveta, koja je obeležila njegov novinarski rad. Voleo je da podstiče, pomaže i sokoli mlade kolege, koje je prihvatao, uvek, kao retko koji stariji kolega, tada, posebno urednik i direktor, kao sebi ravne. Tako su mnogi krenuli njegovim stazama, kao „seme“ koje je valjano „posejano“ i razasuto po svetu da časno radi novinarski posao, uprkos svim teškoćama i izazovima koje nosi.
Prvi put sam Mihaila sreo u Tanjugu 1983. godine, kada sam kao gimnazijalac išao u agenciju sa školskim drugovima, da vidimo kako se u njoj radi, kako se pišu, kako stižu i kako se šalju na sve strane vesti, informacije, izveštaji, ali i stvaraju drugi vredni oblici novinarskog izražavanja. Znao sam, već tada, da je loznički zet, od Jevtića, sa Meraje, gde je i danas kuća u kojoj je rođena njegova divna supruga Vera i sjajni ljudi i dokazani stručnjaci u svojim poslovima, Dragan i Žele. Radovala me je, nekako, jako što ima veze s Loznicom, ne sluteći da je to mnogo, mnogo više od puke činjenice da mu je supruga rođena kraj Štire. Milo je bio, uverio sam se kasnije, družeći se sa njim i Verom, mnogo više od zeta lozničkog.
Sreli smo se u Manastiru Tronoša, odmah posle bosanskog rata, u svetinji koju je, kao i druge znamenitosti Jadra, sve do Tekeriša, Cera, Gučeva, Banje Koviljače i Tičara znao, kako se to kaže u narodu, kao svoj džep. Sećam se da je Verinog sjajnog oca, svog tasta, odveo u Tronošu, sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Činio je to, uvek s ljubavlju, s poštovanjem, briljantnim osećajem i pažnjom. Baš kao da je njegov otac.
Tast je bio oduševljen kad je video ispred svetinje preuređenu česmu „Devet Jugovića“ i rekao da tako nije bilo kad je poslednji put bio u Tronoši.
Pitao sam dedu, kako je zvao tasta, jer su ga tako zvala njegova deca Svetlana i Savo, i deca njegovih šuraka, kada je poslednji put bio u Tronoši.
Poslednji put sam, Milo, bio 1938. godine, odgovorio je deda, o čemu je, sa simpatijama i ljubavlju, govorio.
Mihailo i Vera su imali divne prijatelje u Loznici, među kojima je i legendarni loznički lekar, prvi ovdašnji hirurg, dr Pavle Finogenov i njegova porodica, kao i u komšiluku. Uspeli su, kao retko ko, da očuvaju i neguju odnos sa komšijama, na Meraji, kao da je Vera juče otišla iz Loznice, a da Milo nije rođen u slavnim Bjelopavlićima, već kraj Štire, u Loznici, podno Gučeva i nedaleko od Drine. Svi su ih, ne samo poštovali, već i voleli i ta „slika“ se prenela i na mlađa komšijska pokolenja. Vera i njen brat Dragan svakog leta, kada dođu u rodnu kuću, priređivali su susrete sa ljudima koji su se radovali susretu sa njima i Mihailom i obratno. Bili su to susreti, posle Mihailovog upokojenja, godinama na kojima sam bio i koji su bili baš dostojni omaži velikom Bjelopavliću, zetu i miljeniku Loznice i Jadra.
Sećam se koliko mi je značilo kad me, iz Moskve, u vreme dok sam bio ratni reporter sa leve obale Drine, pozove da izrazi roditeljsku zabrinutost za mene. Od tih blagotvornih reči, i njegovih i Verinih, i danas mi često pođu suze. Ta njihova duboka ljudska saosećajnost, biblijskog kova, postala je davno deo moje duše i bića. Shvatio sam sve njihove poruke i pouke, koje nikad nisu bile ni nalik „držanju lekcija“, već tako upućene da čovek shvati da iznad svega treba biti čovek u doslovnom smislu te reči.
Naša druženja su, u jednom periodu, po njihovom povratku iz Moskve, bila intenzivna. Milo je insistirao da mu ne persiram, govoreći:
Pa, Vlado, mi smo kolege i svoji smo!
To je jedan od ljudi, kao i Vera, kojima se ne persira iz lepog vaspitanja, već onako, iz dubine duše, svim srcem.
Sećam se tih devedesetih godina i raznih muka, kojih ni sami oni nisu bili pošteđeni, a pomagali su ljudima, čini mi se, više čak i nego što su mogli. Mnogim ljudima bile su čak i životno spasonosne pomoći, i njihovoj deci, među kojima je, naravno, bilo Lozničana.
Vest o Mihailovom upokojenju saznao sam u Sarajevu, gde sam bio dopisnik „Novosti“. Odmah sam seo u automobil i krenuo u Beograd, da dostojno ispratim čoveka, ljudinu, novinarskog gorostasa, nezaboravnog lozničkog zeta, koji mi je bio neka vrsta najboljeg saveza, najbližeg srodnika i najboljeg prijatelja. Tužno je bilo da tužnije, čini mi se, ne može da bude. Uz suze i uzdahe protekla je moja poseta grobnici u Bjelopavlićima, gde, uz svoje najmilije, počiva. Kome da se požali kad mi je najteže, a bilo je i te kako takvih trenutaka? Ko da me sasluša, pouči, osokoli da se ide dalje? To su samo neka od pitanja koja sam postavljao sam sebi, u sebi, a nekada, Boga mi, i glasno. I sve te godine su za mene godine tuge, a mogu tek da pomislim kako je i danas njegovoj divnoj čeljadi, Svetlani i Savi, posebno kada se, pre nekoliko godina, upokojila i njihova krasna majka, Lozničanka Vera, znamenita profesorka, koja je, po Mihailovom ličnom priznanju, bila njegova ogromna podrška kroz život i rad.
Sa Verom sam se često čuo telefonom. Zvao sam je i zvala me je, kao po nekom Bogom ustanovljenom redu, kada je razgovor bio nasušna potreba. Dok je bila boljeg zdravlja, najčešće sa bratom Draganom, dolazila je u Loznicu i obavezno smo se susretali. Naš poslednji razgovor bio je pred njeno upokojenje, prijatan i drag, uz podsećanja na Mila i naša druženja. Od mene je čula da se upokojio dr Pavle Paja Finogov, što ju je jako rastužilo. Dogovorili smo se da se vidimo čim grane…
Minulih dana su mi se emocije, kad je reč o njima, baš „uznemirile“, pa sam se čuo najpre sa čika Draganovom izuzetnom kćerkom Ljiljom, koja me je uputila na ujaka Žela, koji živi u Obrenovcu. I, kako mi je draga Ljilja rekla, tako je i bilo. Žele, mada je u devetoj deceniji života, briljantnog je uma, savršenih vukovskih rečenica, što mu je, valjda, kako mu rekoh, ostala neraskidiva veza sa zavičajem iz kog je otišao davne 1971. godine. Dugo, baš dugo smo pričali. Raduje me što se Žele obradovao priči o njemu najrođenijim, ali i o staroj Loznici, Lozničanima njegovog doba, njegovim Jevtićima, Grbićima, po majci, Đurićima… Milo mi je bilo što sam, i sam poznavanjem Loznice u prošlosti, bio u prilici da mu povratim sećanja i čujem priče koje su mu dušu razgaljivale.
Obradovao me je, kao i sa Ljiljom i Želom, razgovor sa Savom, koji mi je vrlo brzo poslao fotografije na kojima su Mihailo i Vera, kao i Mihailovi portreti, njegovi susreti sa svetski poznatim ličnostima poput Mihaila Gorbačova, Ronalda Regana i drugih… Opšte je poznato da u svetu nema istaknutijih ljudi tog doba koji nisu poznavali lično Mihaila Šaranovića, uključujući, pored ostalih, nekadašnjeg američkog predsednika Džorža Buša, koji mu je bio i porodični prijatelj. Samo ovih nekoliko fotografija dovoljno svedoče o Mihailu, čoveku koji je ovu, za mene i njega, svetu profesiju proslavio. Kad pomislim na savršeno novinarstvo, ono kojem treba da se teži, uvek se njega setim. I shvatim, odmah, „koliko je sati“. A, njegova mera ostaje zauvek. Ostaje mi sećanje do groba. Ostaje mi sve ono što mi je pričao, šta je naglašavao i za život i novinarstvo. Sada imam godina koliko je čika Milo imao kad se upokojio. A, bio sam jako mlad kad smo se družili. Sada sve te priče bolje i shvatam i razumem, kao i one njegove i Verine brige za mene do poslednjeg daha. Večno sam im zahvalan i voleću ih do poslednjeg daha, verujući da im je mesto tamo gde su davno zaslužili, u najlepšem delu carstva nebeskog, u raju.
