Navršilo se pola godine od upokojenja arhimandrita Lazara Kršića, duhovnika Manastira Tavna, srednjovekovne zadužbine Nemanjića iz srednjeg veka, velikog duhovnika i čoveka, humaniste, čovekoljupca, rodoljuba, pravodljuba, divnog srodnika, komšije, prijatelja, sugrađanina…
Otac Lazo, kako su ga vernici zvali, sa puno ljubavi i topline, ne samo njegovi parohijani, ličnost je za ponos roda i Srpske pravoslavne crkve, pastir kog su ljudi obožavalali od akademika do čobanina. Više od četiri decenije služio je u Nemanjićkoj svetinji, izdižući slavu Bogu i rodu, kada je to bilo i te kako opasno, kao i pre toga u Manastiru Ozren i u Bratfordu u Engelskoj, gde je, takođe, ostavio dubok trag.
– Lazo je bio toliko omiljen među našim vernicima u Engleskoj da mi je, kao od šale, obezbedio od njih sav novac za štampanje sabranih dela svetog vladike Nikolaja Velimirovića, čiji je bio sledbenik, i rečju i delom, i kao monah, i kao čovek, i kao stradalnik od zloglane Brozove Udbe, koja ga nije ostavljala na miru sve do samog kraja osamdesetih godina – svedočio je episkop Lavrentije (Trifunović), koji mu je bio nadležni arhijerej dok je službovao u Velikoj Britaniji, idući stazama lelićkog sveca i duhovnog i kulturnog gorostasa – Nikolaja.
Otac Lazo je, ljubavlju, kao i sveti vladika Nikolaj, spajao i izdvajao ono najbolje od Istoka i Zapada, ali se nije libio da, u svojim briljantnim besedama, u zemlji i rasejanju, kaže na sve manjkavosti koje bi uočio, kao i one u otadžbini i u komunističkom i u višestranačkom sistemu. Bio je proganjan od Brozove Udbe kao retko ko, a doživeo je da „srbuju“ i da govore o demokratiji njegovi mučitelji, koji su, umesto kazni za zlodela, postali, kasnije, na našu žalost, još moćniji na funkcijama, oholiji, bogatiji. Otac Lazo je dobro znao „kuda plovi taj brod“. I uvek se znalo da je na suprotnoj strani, nikad ne gledajući ni trunke sebe, svoj komoditet, već ono što se zove narodni interes. I ljudi su to listom prićivali kod njega, poštovali ga, uživali u svakoj njegovoj zlatoustoj reči, u njegovom lepom domaćem vaspitanju koje je poneo iz časnog doma, iz njemu milog i dragog Lešća, kod Broda.
Zajedno sa igumanijom Justinom, ostao je simbol monaštva za ponos, koji su dostojni slave i sjaja slavnih Nemanjića. Kontaktirao je sa mnogim ljudima, ne samo naše vere i nacije, širom Evrope i sveta, znatno i pre pojave društvenih mreža na kojima je bio aktivan. Njegovi blagoslovi, mudre poruke i pouke, tumačenja vere, stizali su na sve meridijane. Nema dela sveta gde nije imao bar jedno duhovno čedo. Baš tako! A, uvek, učtiv, skroman, ali britke misli i srca punog ljubavi za ljude, po čemu je posebno bio prepoznatljiv.
A otišao je tiho, skromno, monaški odmereno i umereno, kao da je sam Bog tako zapovedio. U tišinu, onako kao kad se usami, moli i skuplja snagu za nove duhovne podrške vernicima koji su dolazili sa svih strana. Poštovali su ga i ljudi drugih vera, uživajući u razgovoru sa njim, slušajući njegove liturgije i besede, koje su uvek bile svetlost za dušu.
I nikad otac Lazo ne bi zamerio nikome ko ga se ne bi setio, i da je živ, jer takav je bio za života. Za čuđenje je, u najmanju ruku, što ga se nisu setili, po upokojenju, oni koji su na lokalnim dužnostima u manastirskom okruženju, koji su se poneli, u te dane, kao i neki drugi „velikani“, da imaju važnija posla, ali u duhu one Nušićeve zbog koje je robijao dve godnine, koja, pored ostalog, poručuje: – Slave babe, preziru junake.
Tavna bez Laze, bez legendarne Justine, bez vredne i neumorne Marte, nastavlja misiju, a upokojeno sestrinstvo i otac Lazo su novi, jači temelji te, zaista, svetinje nad svetinjama.
V.Mitrić
