Slava hrama Svetog despota Stefana Visokog, proslavljena osmi put, planini Jagodnji u podnožju Mačkovog, ratnicima palim 1914. godine u ispolinskom Boju na Mačkovom kamenu, kaže profesor Sreten Hadži Cvetojević, istoričar, veliki crkveni poklonik, dobrotvor, delatnik i vrstan poznavalac čuvenih bitaka i dalje prošlosti tog dela Srbije.
Prekrasni Spomen hram, kako kaže, omiljeni i poštovani Cvele, podignut 2018. god. u rekordno kratkom vremenu, za samo 11 meseci, povodom 100-godišnj. od završetka Prvog svetskog rata, na tromeđi Azbukovice, Rađevine i Podrinja, dočekao je i ove godine svoje domaćine slave, porodicu Pajić iz Kržave, verni narod, goste, utemeljivače hrama, članove građevinskog odbora za podizanje svetinje, dobrotvore, priložnike i, naravno, potomke slavnih srpskih ratnika od 1912. do 1920. godine.
- Na proplanku, dostupnom vidiku sa svih strana, okupanom jutarnjim zracima sunca iz pravca Podgorine i Rađevine sa istoka i strujanjem prohladnog planinskog vetrića koji je dopirao sa severozapada i kote 924, Mačkov kamen, poprište strašnog boja, delovao je podjednako duhovno, čarobno i mistično. Titrаnje plamena sveća upaljenih za mir i spokoj duša palih ratnika, u Gospodu usnulih svih predaka i za zdravlje svojih porodica, zajedno sa zvonjavom četiri moćna crkvena zvona, koja vernike na liturgiju pozivaju, mrtve oplakuju i po potrebi, na dobrobit vernog i vrednog naroda, gradonosne oblake rasteruju, učinila su kao da smo u nekom vanvremenskom, rečima teško opisivom, prostoru prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
- I dok u pobožnosti pristigli prilaze celivajućoj ikoni Svetog despota Stefana Visokog, tišinu u Spomen hramu narušava samo tiha proskomidija, koju za duše palih ratnika i svih u Gospodu usnulih predaka prinose namesnici Rađevskog i Azbukovačkog namesništva zajedno sa časnim ocima iz parohija oba namesništva, kao i umirovljeni prota Stojadin Pavlović, nekadašnji predsednik Patrijaršijskog upravnog odbora SPC i najzaslužniji među zaslužnima što imamo podignutu ovu svetinju.
Sveta liturgija je protekla nekako uzvišeno i opet rečima teško opisivo.
Iako sam decenijama prisutan na brojnim liturgijama, sa uvek identičnim ponašanjem, koncentrisan i usredsređen na molitvu, u ovom hramu to ne uspevam. Zato što mi misli i pogled nisu usredsređeni na molitvu i oltarski ikonostas, već na zidne panoe sa spiskovima svih palih u Boju na Mačkovom kamenu.
Inače, po rečima Cvetojević, ovo je jedino mesto, kako u otadžbini, tako i u rasejanju, gde na jednom mestu možete da vidite, objedinjena po azbučnom redu od A do Š, sva imena i prezimena sa činovima i zvanjima svih poginulih u Boju na Mačkovom kamenu.
- U desnoj apsidi hrama sa sveštenicima za pevnicom, pokušavao sam da se maksimalno usredsredim na molitvu, ali pogled na imena poginulih ratnika, uglavnom prvog poziva, sa područja Pomoravlja, Rasine, Stiga, Podunavlja, Šumadije, Užica, Valjeva… i pomisao koliko bi se među njihovom nerođenom decom možda rodilo još: Nemanjića, Hrebeljanovića, Milica, Olivera, Stefana, Obilića, Lazarevića, Brankovića, Čarnojevića, Vladislavića, Dositeja, Karađorđa, Višnjića, Miloša, Nenadovića, Obrenovića, Karadžića, Njegoša, Karađorđevića, Putnika, Mišića, Stepa, Bojovića, Pupina, Mokranjca, Teslа, Nušića, Cvijića, Alasa, Dučića, Domanovića, Nadeždi, Isidora, Kočića, Skerlića, Milankovića, Velimirovića, Andrića, Crnjanskih, Šumanovića, Popa, Selimovića, Džajića, Vasovića, Koraća, Slavnića, Kićanovića, braće Kačar, Vera Nikolić, Jasna Šekarić, Ana Ivanović, Svetlana Kitić, Milica Mandić, Ivana Španović, sestara Arunović, Filipa Filipovića, Novaka Đokovića, Miloša Mandića, Nikola Jokića, Jovana Preković, Tijana Bošković, Angelina Topić…?
Ali srpska mladost i najvrednije što je u njoj Srbija imala, nesebično je polagala živote za svoju napadnutu OTADŽBINU SRBIJU te strašne 1914. godine, avgusta meseca u dolini Jadra i na Ceru, a septembra na Drini i vencu njenih podrinjskih planina od Gučeva do Bobije, a izrazito ovde na Mačkovom kamenu.
Nažalost svih nas, tu brojnu nerođenu decu, otadžbina Srbija nikada nije dočekala, jer im se nesuđeni roditelji, očevi, nikada nisu vratili u svoje domove i porodice, jer su zauvek ostali da počivaju u Spomen-kosturnicama na Ceru, Gučevu i ovde na Mačkovom kamenu.
Po završetku liturgije usledio je tradicionalni trokratni litijski ophod oko prelepog Spomen hrama uz kropljenje osvećenom vodom, blagosiljanje slavskih darova i još jednom, uz ripide, celivajuću ikonu patrona hrama Sv. despota Stefana, slavski kolač i žito, simbol zajedništva sa svim u Gospodu usnulim precima i palim div-junacima, arhijerejski namesnici i sveštenici pomolili su se za njihove duše.
U zajedništvu je preliven i prelomljen slavski Veliki hleb i uz prigodnu besedu arhijerejskog namesnika azbukovačkog namesništva Petra Cvejića priveden kraju ovaj deo liturgijskog sabranja u i oko Svetog Spomen hrama.
A završen je uobičajeno kao do sada, tu neposredno pored hrama, zajedničkom „trpezom ljubavi“, koju je ove godine svojim prisustvom posebno uveličala porodica našeg omiljenog glumca Nenada Okanovića, poznatijeg kao „Sin Dragan“ iz kultne serije „Selo gori, a baba se češlja“. Nenad je svojim prisustvom izazvao oduševljenje prisutnih, a posebno dece koja su, kao i odrasli, želela selfije i fotografije.
Naravno, kao i uvek gde se pojavi, Nenad je strpljivo pozirao sa svima koji su to poželeli.
Nenad je na obeležavanje hramovne slave doputovao zajedno sa suprugom i roditeljima.
Napominjem da su Okanovići dugogodišnji članovi Udruženja potomaka ratnika 1912–1920. „Braća Ribnikar“ Ljubovija i ujedno darodavci ikona na „Časnim dverima“ u ovom Spomen hramu.
Razišli smo se baš kao prava braća i sestre, jer tu uglavnom tokom sabranja vlada takvo zajedništvo, ispunjeni nekom neobjašnjivo uzvišenom toplotom, ali i onom uvek prisutnom tugom za SLAVNIM PRECIMA, DIV-JUNACIMA, čiji su ovozemaljski životi pre 112. god. zauvek prekinuti ovde na Mačkovom kamenu i obroncima susednih planina.
Zato poručuje Cvetojević:
Ne dozvolimo da zaborav prikrije sećanje na njih i njihova junačka dela. Svevišnji Gospod Bog neka ih se seti u svom carstvu nebeskom.
V.Mitrić
