Porodica Timotić, u Orovčkoj planini, kod Ljubovije, čuva ljubomorno sećanje na Svetog Nikolu 1943. godine, kada je krsnu slavu, baš u njihovom domu, proslavio general Dragoljub Draža Mihailović, komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini.
Domaćin Stanko Timotić, koji je bio „glava kuće“, potrudio se, vele, da slava srpskog komandanta bude dostojno obeležena, a na njoj su, pored gostiju, bila i njegova čeljad – supruga Kata i sedmoro dece. Nedavno je preminuo Stankov sin, Živan, u 87. godini, koji je čuvao te uspomene i ostavio zavet mlađima da ga slede sa kolena na koleno.
Pre slavskog ručka u kući Timotića, kako je svedočio čika Živan, „rezan je slavski kolač ispred orovičke škole. Sve je, zapisao je ovaj azbukovački domaćin, bilo lepo, svečano, prijatno i privlačno i za najmlađe meštane, a takva atmosfera nastavljena je u njihovoj kući“.
– Draža je sa sobom nosio uvek ikonu Svetoga Nikole, koju je postavio kod nas na zid – zabeležio je Živan, koji je, do skora, bio jedini živi slavski gost generala Mihailovića tog 19. decembra 1943. godine i to na svom ognjištu. – Sećam se da je, sve vreme dok je slavska trpeza trajala, stajao i služio goste, a mom ocu je rekao da obavezno sedi kao gost, bez obzira što je naša kuća, jer želi da dostojno služi slavske goste. Kasnije je bila naša slava, Stepandan, na koju je došao Draža sa članovima štaba, a onda je on sedeo, a moj otac je iz bardaka služio piće njemu i drugim gostima. Na mene je, kao dete, ostavio utisak blagoga, dobrog i mirnog čoveka. Nije mu smetalo što smo se mi deca, iz kuće i komšiluka, stalno „motali“ oko njih, a ukorio bi saradnike ako bi nam rekli da odemo i „gledamo svoja posla“.
Timotići čuvaju i sto na kom je bio slavski kolač i slavsko žito za Drašinu slavu. Ikonu Svetog Nikole, pre nešto više od 15 godina, sa kojom je Draža slavio slavu kod njih, Živan je predao Drašinim potomcima. Majka je često govorila o Drašinom osećaju za ljude, što mu je, na indirektan način, zamerao njegov saradnik, pukovnik Račić, komandant Cersko–majevičkog odreda JVuO.
– Dok su bili u Azbukovici, od kraja 1943. do početka 1944. godine, Drašini oficiri i vojnici su, skoro svakodnevno, hapsili i privodili ljude koje su zaticali od Medvednika do Orovčke planine – zabeležio je Živan pred smrt. – Draža ih je, posle saslušanja, puštao da idu kud hoće. Račić nije mogao da izdrži a da mu ne kaže da je previše mek i da bi on drugačije postupao. A, čiča Draža je na to odgovarao da ih je pažljivo gledao, video na njima srpske kape, srpske opanke, srpsku nošnju, pa, jednostavno, ne može na njih, pa i ako će opet da odu u šumu…
Kad je pošao iz Azbukovice, Draža je svratio u kuću Timotića i, pošto je i otac Stanko krenuo sa njim, domaćici Kati darovao ikonu Svete Bogorodice, izustivši: – Teška su vremena. Drži ovu ikonu i molite se Bogu i ona će vas spasiti.
I zaista, svih sedmoro dece i majka su pretekli, ne samo u ratu, već i kroz sve progone, maltretiranja, omalovažavanja od nove vlasti, pa i nekih komšija, da bi stasali u uspešne ljude i dobre domaćine, kakav je bio i njihov otac Stanko, pogubljen od komunista 1946. godine u Beloj Reci, u Pocerini, samo koji dan pošto se poslednji put pojavio na kućnom pragu. Tada su ubijeni i njegovi čuveni saborci Janko i Božo, dok je njihov brat Janko, inače novinar, uspeo da uteče i nikad nije pao u ruke OZNE ili UDBE.
– Našu porodicu sačuvala je naša bratska i sestrinska sloga, uz divnu majku Katu, koja je bila stub naše kuće i uz stalne poruke koje nam je ostavio otac na rastanku, ali i njegov komandant Draža – pričao je Živan. – Vremena su se menjala i menjaju se, iza nas su teške godine, ali imamo i čemu da se radujemo, a ostali smo ponosni na svog oca, koji se posebno istakao u borbama protiv ustaša na Drini, koji su kidisali i na Azbukovicu, na Srbiju.
V. Mitrić
