Časna i čestita familija Perać, koja je, ni kriva ni dužna, morala da se seli, rasejava i potuca tokom Drugog svetskog rata, ali i najnovijeg odbrambeno-otadžbinskog rata, uspela je da, vazda, ostane saborna, složna i da se drži one jedne od najvažnijih Božjih zapovesti „ljubi bližnjega svoga“.
I tako je decenijama. Taj zavet predaka nasledili su i potomci, među kojima i najmlađi, koji su se, sa starima, okupili u rodnom selu Orahovljanima, udaljenom dvadesetak kilometara od Mrkonjić Grada, u Republici Srpskoj, na samoj granici sa drugim BH entitetom i njegovom opštinom Ključ. Sabrala ih je, kako kaže Rajko Perać, znameniti intelektualac iz tog dela Republike Srpske, „međusobna ljubav, želja za slogom, zajedništvom i druženjem“.
– Baš nas je to sačuvalo i očuvalo u najtežim vremenima, jer smo, uz sve, bili solidarni i brižni o svakom našem čeljadetu – priča Rajko, koji pripada generaciji „veterana“ Peraća. – Uspeli smo, na našu sreću, da budemo uvek na okupu kao da živimo na jednom mestu, u jednom sokaku ili kraju, kako je nekada davno bilo. Puno mi je srce što nas slede, i te kako, naša deca i unučad. Baš dostojno sledimo zaveti starih i slavnih Peraća.
Rajkov sinovac je Drago Perać, diplomirani ekonomista koji živi u Bačkoj Palanci. Mlađi je od strica tek nekoliko godina, pa su oni danas stub okupljanja, koje je u najvećem obimu zaživelo pre 20 leta. Drago, koji iza sebe ima uspešnu karijeru privrednika, funkcionera lokalne administracije i domaćina kome se dive ne samo u Bačkoj, brižan je, kao i Rajko, o mladeži kojoj, kako kaže, „uvek mora da se malo popusti, ali sa merom, jer je to pedagoški dobro“. Čini to kao što je činio njegov u kraju omiljeni i čuveni, i danas kada ga odavno nema među živima, njegov otac Svetozar, koji se doselio u Bač šezdesetih godina.
– Naši su, tokom Drugog svetskog rata, bežali od ustaške kame i dosta smo postradali – pričaju Peraći. – Onda su došle, posle rata, teške godine za življenje, pa su mnogi otišli „trbuhom za kruhom“ od Banjaluke do Bača, Bačke Palanke, Novog Sada… Uvek smo želeli da, i na drugoj adresi, gde se ko i kako snađe, budemo što bliži jedni drugima. Pomagali smo se koliko smo mogli, a uvek smo se voleli i pazili.
Kada su, vele, mislili da su se vremena stabilizovala i kad su verovali da u zavičaju ima znatan broj Peraća, došao je devedesetih godina novi rat, kada su preživeli stradanja, raseljavanja, razaranje neslućenih razmera. Kao da su potomci onih iz prethodnog rata želeli da svom snagom nastave tamo gde su morali da stanu njihovi krvni dželati. Stradalo je i čitavo njihovo selo i opština Mrkonjić Grad. U Orahovljanima, prema zvaničnim podacima, uništeno je čak 90 odsto srpske imovine.
Peraći svedoče da su se uvek držali vere svoje, i uprkos stradanjima, njih nikada i ni u čemu nije nosila mržnja ni prema kome. Čistog srca, zato, kao i obično, proteklo je druženje u njihovoj postojbini. Praksa je da se jedne godine okupljaju u Glamočanima, kod Banjaluke, a jedne u Baču, gde je njihova „loza“ danas najbrojnija. Peraći su već u proleće 1996. godine krenuli da obnove deo uništenog, pre svega kuće, kako se ognjišta ne bi potpuno ugasila.
„Izvorne“ Peraće, što se okupljanja i druženja tiče, podržavaju, na njihovu veliku radost, i njihovi zetovi i snahe, i to iz sve snage, poput Nade Perać, Dragine supruge, rodom iz Runjana, iz Vukovog kraja, kod Loznice, koja je unela, kako priznaju, „prelep duh najlepšeg dela Srbije u duh Krajišnika“. Kao i obično imali su duge razgovore, pa i dogovore, ali i čime da se pohvale. Tako je, upravo u vreme tog saborovanja, Maša Slijepčević, ćerka Gordane Slepečević, rođene Perać, ugledne novosadske bankarke i ekonomskog eksperta, otišla na Beletsku akademiju u Solt Lek Siti u američkoj državi Juta, jer se za to izborila sama zahvaljujući znanju, trudu, raskošnom talentu i radu. Peraći su se, od sveg srca, radovali, uz poruku da je Mašin put do uspeha uvek bio način njihove borbe kroz život.
– Ko hoće časno, ne može lasno – kažu Peraći, prenoseći Vukovu poslovicu. – Naučili smo da živimo časno, vredno i da je znanje ispred svega, često važnije od imanja. I uvek da budemo čista obraza, jer samo tako možemo biti vedra lica. Kao vazda, nekad, i u najtežim trenucima, naši preci. Morali smo i devedesetih da se raseljavamo, ali nas je, eto, uz svu ljubav, sabrao i dragi Bog, jer bez Boga ne valja ni preko praga.
