NIŠTA TRAGIČNIJE I BESMISLENIJE
Narod je to nazvao džaba rat – ubio ja tebe, ubio ti mene. I, nažalost, taj rat još uvek traje, priča za „Novosti“ akademik Matija Bećković, odgovarajući na pitanje kako gleda na bratoubilački rat i činjenicu da je decenijama u Srbiji, kao državni praznik, obeležavan Dan ustanka, po događaju kada je Žikica Jovanović Španac, sa saborcima, ubio žandarme Kraljevine Jugoslavije, koji su bili na zvaničnom poslu, Bogdana Lončara i Milenka Brakovića, na vašaru u Beloj Crkvi, kod Krupnja, 7. jula 1941. godine.
– Dve vojske još nisu nazvali njihovim krštenim imenom, niti jedni zove Jugoslovenska vojska u otadžbini, niti drugi Narodnooslobodilačka vojska, a elan da se biju međusobno ne može se uporediti ni sa jednim drugim – kaže akademik Bećković. – I taj elan vidimo i sada. Ne može postojati ništa tragičnije i besmislenije.
Bune se, naglašava Bećković, „da se podigne spomenik generalu Mihailoviću, ali prvo bi trebali da se bune, da se sruši onaj koji je podignut u Libetvilu“.
– Kako to da nema nigde u svetu Srba a da nema spomenika ili fotografija Mihailoviću – pita se naš čuveni pesnik. – Čudim se da se to ne zameri Americi. I to ne postoji više nigde, nego kod nas. Među živima nema ni jednih ni drugih. To je seme proklijalo u potomcima. Baš me zanima da iskopamo nekoga ko leži gotovo ceo svet u zemlji, šta bi taj rekao. Meni se čini da bih mogao da pogodim gotovo svaku reč. Ne vidim da bi rekao ijednu koja ne bi bila blaga i pomirljiva, koja ne bi pozivala na razumevanje i okončanje tog rata koji je bio samoubilački.
Oni koji su, po Bećkovićevim rečima, odlučili da 7. jul slave kao veliki praznik nisu bili naivni, „znali su šta se u Srbiji zbivalo i predvideli šta će se zbivati sve dok taj dan bude slavljen“.
– Ta odluka je daleko veći zločin od onog koji se dogodio u Beloj Crkvi, na Ivanjdan 1941. Da je ostalo na onom što se tu dogodilo, već bi se i zaboravilo. Bogdan, Žikica i Milenko odavno bi jedni drugima poljubili rane, zagrlili se i izljubili, ali nisu im dali oni koji su odlučili kako su odlučili. A ta odluka je, umnogome, odlučila sudbinu Srbije i srpskog naroda.
Uzdizanje događaja u Beloj Crkvi je, po njegovim rečima, ubitačno po rod – „kao kada bi za simbol Prvog srpskog ustanka, umesto Marićevića jaruge, uzeli Radovanjski lug, a umesto časnog krsta, na kojem su se ustanici zakleli, uzeli sekiru kojom je Karađorđe ubijen“.
– Zašto je tako odlučeno nije teško dosetiti se, a da li je to bio početak ustanka ili bratoubilačkog rata, lako je zaključiti. Umesto da je sve ostalo u Beloj Crkvi, Bela Crkva se preselila i podelila svaku kuću u Srbiji. Iz kuće se premestila u duše i mozgove, a odatle u zakone i sudove, škole i udžbenike, novine i knjige. Da bi sve bilo kobnije, nema u Srbiji nijedne kuće koja nije bila na obe strane i nijedan Srbin koji se ne bi mogao brojati kao dvojica. Obojica su danas gubitnici i poraženici. Zato je Srbija jedina u kojoj se nije završio ovakav bratoubilački rat i u kojoj se održavaju ovakvi skupovi i drže ovakvi govori – poručuje Bećković i ističe da „oni koji su se protiv komunizma borili, pre nego što je propao, i sada su prokazani, a oni koji su se protiv njega borili kad je propao, sada su na pravoj strani“.
V. Mitrić
