Na današnji dan, 1880. godine, u selu Leliću, kod Valjeva, rođen je sveti vladika Nikolaj, koga je Srpska pravoslavna crkva kanonizovala pre dvadeset godina, u kući čuvenih Velimirovića, od majke Katarine – Kate i oca Dragomira. Nikolaj, duhovni, intelektualni i umetnički gorostas, čija su dela i besede zasenile planetu, a ne samo srpski rod, bio je episkop žički i ohridski SPC.
Bio je veliki rodoljub, duhovnik kakvog mu nije bilo ravna i, kako je govorio sveti otac Ava Ćelijski (dr Justin Popović), „najveće čedo koje je rodila majka svetosavka, posle Svetog Save“. Rođen je na Tucindan. Ostalo je zapisano kako je govorio majci:
„Kato, Kato, gde me rodi na Tucindan da se čitav život potucam po svetu.“
Još kao monah bio je cenjen u svetu. Tako je, pored ostalog, u Velikoj Britaniji bio omiljen od svih – od kralja, premijera, ministara, naroda… Nemački agent je 1916. godine slao depešu svojoj centrali, ističući da svi oni, kao i mnogobrojni ljudi te velike zemlje, „idu kao ludi“ na predavanja na kojima govori, u crkvama i katedralama, Nikolaj Velimirović. Skupljao je u Britaniji dobrovoljce za Solunski front, kao i novčanu i svaku drugu pomoć za srpske junake.
Proročki je poručio u Parizu da nema mira uspostavljenog bez Hrista, „ako u svojim dušama ne budemo čvrsto za mir“. Toga, naravno, nije bilo, pa je usledio Drugi svetski rat, još pogubniji po ljude od Velikog rata.
Govorio je i na velikoj proslavi tri veka od rođenja Šekspira, pred velikom publikom i u društvu šest nobelovaca, među kojima je bio i Rabindranat Tagore, indijski pesnik, koga će kasnije dočekati u Beogradu. Njegova beseda, na proslavi u čast Šekspira, ostala je nezaboravna.
Odlaskom u Dahau, a potom u daleku Ameriku, Nikolaj nije prestao da brine o svom rodu, u uslovima koji nisu bili ni približno primereni takvom duhovniku — episkopu, filozofu, pesniku, rodoljubu i čovekoljupcu.
Dana 17. marta, pre 68 godina, vladika je služio u manastirskom hramu svetu liturgiju i pričestio se. Sve je proteklo u lepoj molitvenoj atmosferi. Po običaju, posle službe svratio je u monašku trpezariju na okrepljenje. Po svedočenju manastirskog sabrata, ruskog monaha oca Atanasija, vladika je prilikom izlaska tri puta rekao: „Prostite mi, bratijo“, a zatim otišao u svoju keliju.
Sutradan, na poklade, u nedelju 18. marta 1956. godine, rano u zoru, sklopio je vladika Nikolaj svoje umorne oči. Iako star i fizički oronuo, duhom je bio veoma bistar. Želeo je da i toga dana služi liturgiju. Litija za doček čekala ga je ispred hrama. Nije se pojavio na vreme. Svi su se zabrinuli, jer nikada nije zakasnio, ni na najmanji sastanak, a kamoli na bogosluženje. BRIŽNI monasi odmah su pošli u njegovu sobu. Našli su ga prostretog na podu sa brojanicama u rukama i molitvenikom kraj sebe. Telo je bilo još toplo. Lekar koji je ubrzo došao konstatovao je smrt, uzrok je bilo zakrčenje arterija.
Protođakon dr Ljubomir Ranković, bivši glavni i odgovorni urednik „Glasa Crkve“, izdavačke i medijske kuće Eparhije šabačke SPC, koji je sa vladikom Lavrentijem prikupio i objavio sabrana dela sveca iz Lelića, i koji važi za jednog od najboljih poznavalaca njegovog života i dela, kaže da se „vest o upokojenju vladike Nikolaja brzo proširila Amerikom i stigla u Srbiju“.
„U Beogradu su tog dana zazvonila sva zvona beogradskih hramova istovremeno — priča nam dr Ranković. — Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog svetitelja na nebu.“
Po pravoslavnom običaju, ruski monasi u manastiru Svetog Tihona obukli su vladiku u nove svečane odežde i preneli ga u manastirski hram, gde su neprestano čitali molitve nad njegovim odrom.
Sutradan, 19. marta, počele su da stižu delegacije i prijatelji vladike, predstavnici nacionalnih i crkvenih udruženja iz celog sveta. Među prvima stigao je srpski episkop Dionisije i sa ruskim episkopom Jovanom odslužio prvu zaupokojenu liturgiju. Posle bogosluženja, profesori, monasi i učenici ruske Svetotihonske bogoslovije oprostili su se na dirljiv način od svog rektora i učitelja.
Pomen u Njujorku
Posle toga, kolona automobila u pratnji vladikinog kovčega, po snežnoj mećavi, krenula je u Njujork. Kovčeg sa telom unet je u srpski hram 20. marta u podne. Do večeri su se smenjivale kolone Srba koji su došli da isprate vladiku na poslednje putovanje. Episkop Dionisije je sa sveštenstvom služio pomen i održao prigodno slovo, ističući ogromne zasluge vladike Nikolaja za Crkvu i narod.
Sutradan, 21. marta, protestantski biskup Skejf iz Bafala došao je da se pokloni pred odrom i održao nadahnutu propoved, koju je narod slušao sa suzama u očima.
Istog dana stigao je i ruski mitropolit Leontije sa trojicom episkopa, sveštenstvom i crkvenim horom. Uveče je, po starom srpskom običaju, priređena „daća“ — večera za sve goste. Govorio je mitropolit Leontije i jedan srpski sveštenik.
U četvrtak, 22. marta ujutru, služena je zaupokojena liturgija, posle koje je kovčeg krenuo u Lakavanu. Ulice oko srpske crkve bile su pune Srba. Duboka tuga videla se na svakom licu. U crkvi su neprestano vršene zaukopojene službe i čitane molitve.
Oproštaj u Čikagu
U petak uveče, 23. marta, povorka je krenula u Čikago. Telo vladike bilo je izloženo u srpskoj crkvi Hristovog Vaskrsenja. Liturgiju je služio episkop Dionisije sa sedam sveštenika i dva đakona. Crkva je bila prepuna. Čuli su se jecaji, uzdasi — svi su plakali.
Nakon liturgije, sveštenik Dušan Šukletović održao je govor:
„Gledam kako tvoja duhovna deca prolivaju suze nad tvojim odrom. Neka plaču! Neka suze operu bol! Prosti, sveti vladiko — uvek si praštao, prosti i sada nama, grešnima pred tobom i pred Bogom…“
Govorio je o vladici kao o čoveku koji je svoj život položio za svoj narod, kao o duhovnom vođi koji je stradao, ali koji je ostao nepokolebljiv u veri.
Na kraju je rekao:
„Slava ti i večan pomen, veliki arhijereju naš!“
V.Mitrić
