Božić je u našem narodu praznik duboke simbolike, porodične bliskosti i novog početka, gde se stari obredi susreću sa savremenim životom. Vuk Karadžić je opisao kako se kuća na Badnje veče pretvara u mali ritualni prostor, kada se unosi slama, mesi česnica sa novčićem, a porodica se okuplja u miru i slozi.
Polažajnik prvog dana donosi blagoslov domu, a pozdrav „Mir Božji – Hristos se rodi“ podseća na pomirenje i radost.
Iako su uslovi danas drugačiji, suština ostaje ista: sabornost, dobrota i nada da nova godina počinje mirnije i mudrije, dok tradicija živi kao podsetnik na ono što nas spaja.
Iz Vukovog Riječnika:
ба̏дња̑к , m. 1. сирова церова главња, што се по обичају уочи Божића ложи на ватру . Бадњака морају бити два или три, и морају се уочи Божића (на бадњи дан) и осјећи. Бадњаке многи сијеку прије сунца посувши их најприје житом и рекавши: „добро јутро и честит ти бадњи дан!“ Обичао их сијеку само с једне стране, а с друге се стране удари сјекиром само један пут. По гдјекојијем мјестима овршком од бадњака служи се мјесто ватраља доклегод полажајник у кућу не дође, па онда домаћица свеже нањ повјесмо и баци га на стреху. Кад се у вече смркне, онда домаћин унесе бадњаке у кућу, и наложи на ватру; кад ступи с бадњаком у кућу, онда рече: „Добар вече и честит вам бадњи дан.“ А из куће га какав мушкарац поспе житом и одговори му: „Дао ти Бог добро, сретњи и честити.“ Кад се бадњак меће на ватру, трипут се помакне у напредак; а кад прегори, горњи крај ваља дочекати у руке с рукавицама, па га обнијети око кошница и по том угасивши га оставити на какву младу шљиву или на јабуку. У Рисну бадњаке наките лавориком; у Црмници онај који их унесе у кућу наздрави им милојком вина, и пошто се сам напије, напоји и њих (полије их). По Херцеговини гдје су велике куће довуку бадњаке на шест или на осам волова, па натјерају кроз кућу, те истјерају волове на друга врата, а бадњаке скину у кући. По Далмацији и по осталијем онамо крајевима и кршћани ложе бадњаке. cf. [ бадњачица , блажена палица ]; Божић , полажајниk
