Cikote, malo selo u Jadru nadomak Loznice, jedno je od onih mesta čije ime istorija pamti po tragediji. Danas, na ulazu u selo, stoji spomen-obeležje koje ne podseća samo na stradale meštane, već i na jedan od prvih velikih masovnih zločina nad civilima u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata.
U kaznenoj ekspediciji nemačke 342. pešadijske divizije, 19. oktobra 1941. godine, u Cikotama je ubijeno oko 450 civila, uglavnom žena, dece i staraca. Selo je spaljeno, a gotovo čitave porodice nestale su u jednom danu. Stradanje Cikota bilo je deo šire odmazde u Jadru, tokom koje su nemačke okupacione snage, od 13. do 19. oktobra, ubile hiljade nedužnih ljudi u Dragincu, Koreniti, Velikom Selu, Tekerišu i drugim mestima. Istoričari ovaj zločin smatraju uvodom u kasnija masovna streljanja u Kragujevcu i Kraljevu.
Osam decenija posle tragedije, Cikote su dobile dostojno mesto sećanja. Spomen-obeležje otkriveno je 5. marta 2022. godine uz najviše državne počasti. Na četiri mermerna stuba uklesana su imena stradalih meštana, dok centralni deo nosi natpis koji podseća da za zločin niko nije odgovarao i opominje da se takvo stradanje nikada i nigde ne ponovi.
Posebnu snagu spomeniku daje činjenica da nije posvećen bezimenim žrtvama. Na njegovim pločama ispisana su imena ljudi, čitavih porodica, uz godine starosti. Među njima su novorođenčad, deca od nekoliko godina, mladići, majke i starci. Taj spisak pretvara statistiku u ličnu tragediju i svedoči o razmerama zločina koji je izbrisao čitave porodične loze.
Ispred centralnog dela nalazi se kamena ploča sa stihovima pesnika Ljubomira Đorilića:
„Ubiše… da ne rastemo
u tebi topli dome
da ne ljubimo
i ne rađamo.
Ubiše… da ne radimo
i kule ne gradimo
u sebi i na svome.“
Ovi stihovi ne govore samo o smrti, već o prekinutom životu, o deci koja nisu odrasla, domovima koji su ostali prazni i generacijama koje nikada nisu dobile priliku da nastave život svojih predaka.
Danas, kada se priđe spomeniku u Cikotama, prvo se primete kamen, krst i dugi nizovi uklesanih imena. Ali tek kada se zastane ispred tih ploča postaje jasno da one ne čuvaju samo uspomenu na jedno selo. Čuvaju sećanje na vreme u kojem je čitav jedan kraj platio cenu rata životima svojih najnemoćnijih stanovnika i opominju da istorija, ma koliko bila teška, ne sme biti prepuštena zaboravu.
Tekst je nastao u okviru projekta „Spomenici, naši podsetnici“, koji je sufinansiran sredstvima iz budžeta grada Loznice. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
