Balovi u Srbiji nisu nastali kao puka zabava niti kao privilegija dokolice, već kao jasan znak jednog civilizacijskog zaokreta. Sa njima je, u 19. veku, Srbija počela da uči novi jezik – jezik forme, mere i javnog ponašanja.
Prvi balovi u modernom smislu vezuju se za vreme kneza Miloš Obrenovića, kada se dvor otvara ka evropskim uticajima, a valcer i kadril ulaze u srpski društveni život. Ubrzo, balovi napuštaju isključivo dvorske salone i prelaze u varoši, oficirske domove, kasina i banje, postajući mesto susreta nove građanske klase.
Bal je imao stroga pravila. Znalo se kada se dolazi, šta se nosi i kojim redom se pleše. Pozivnica nije značila samo ulazak u salu, već i društveno priznanje. Jedan ples mogao je biti javna poruka o simpatiji, ugledu ili namerama. Za mlade je bal bio ulaznica u svet odraslih, a za porodice prilika da pokažu svoje mesto u zajednici.
U društvu koje je tek učilo građanske norme, bal je bio i škola ponašanja. Tu se vežbala umerenost, strpljenje i poštovanje drugog. Nije bilo žurbe, niti nametljivosti. Ples nije služio da se neko istakne, već da se uklopi u zajednički ritam.
Posebnu ulogu imale su banje, među njima i Koviljača, gde je lečenje tela išlo uporedo sa negovanjem duha, a Kur-salon sagrađen je kao prostor susret, razgovora i plesa, po uzoru na evropske centre tog vremena. Bal je bio deo terapije ne medicinske, već društvene.
Posle velikih ratova i promena društvenog poretka, balovi su postepeno nestali, a novo vreme više nije imalo strpljenja za formu i tišinu.
Obnavljanje Svetosavskog bala u Banji Koviljači upravo iz te potrebe i proističe, iz želje da se prošlost ne posmatra kao muzejski eksponat, već kao živa praksa koja i danas može imati smisla. Bal je vraćen kao odgovor na zaborav forme u javnom životu, ali i kao pokušaj da se savremenom čoveku ponudi drugačiji ritam – sporiji, promišljeniji, svečaniji.
Poslednje subote januara, u Kur-salonu, taj povratak nije bio insceniran, već doživljen. Sedmi Svetosavski bal pokazao je da balovi nisu relikt jednog vremena, već prostor u kojem se susreću epohe. U istom ambijentu u kojem su se nekada igrali valceri, danas su se susreli savremeni ljudi sa pravilima i simbolima 19. veka ali ne kao obavezom, već kao izborom. Dame su zablistale u svečanim balskim haljinama, a muškarci u frakovima, dok su se tokom večeri smenjivali srpski kadril, Kraljevo kolo i valcer, vraćajući atmosferu starih balova u Podrinje. Goste je na početku večeri pozdravio prim. mr sci. med. dr Aleksandar Jokić, v. d. direktora Specijalne bolnice za rehabilitaciju “Banja Koviljača”, domaćina svečanosti, a prisutnima se obratio i episkop šabački Jerotej, koji je podsetio na životopis Svetog Save.
Podršku održavanju Svetosavskog bala pružila je i gradonačelnica Dragana Lukić, ističući da ova manifestacija ima posebno mesto u kalendaru kulturnih događaja Loznice.
„Velika je čast što se ovakva manifestacija održava upravo ovde, u Banji Koviljači i u Kur-salonu. Ovaj bal je mnogo više od svečane večere, on je poruka da kroz kulturu, igru i ples povezujemo generacije, prošlost i sadašnjost, ali i stvaramo prostor za nove ideje“, poručila je Lukić.
Sam program namerno je građen kao vremenski luk. Od crkvenog hora Sabora srpskih svetitelja iz Banje Koviljače, preko simboličnog obraćanja gosta u ulozi istorijske ličnosti, do plesova koji su sledili hronologiju, od dvora kneza Miloša do početka 20. veka. Nastupi Kluba istorijskog plesa iz Beograda i veterana Kulturno-umetničkog društva „Karadžić“ iz Loznice nisu bili demonstracija veštine, već podsećanje na to kako je ples nekada bio društveni jezik, a ne scena.
Svetosavski bal danas nema ambiciju da vrati prošlost u celini. Njegova snaga je u selekciji, u vraćanju onoga što je trajno vredno: poštovanja, strpljenja, tišine između taktova i svesti da zajednički trenutak ima veću težinu od lične vidljivosti. Zato nije bilo važno ko vodi, a ko prati, već da se koraci uskladeni.
