Dušan Tomić, osnivač Dečje ambasade „Međaši“, osnovane u istoimenom selu kod Bijeljine pre 35 godina, podiže spomenik majmunu na Dečjoj zemlji „M“, koju je toj humanitarnoj organizaciji darovao njegov, sada već pokojni otac Milorad Mika Tomić, koji je, kako je svedočio, „u doba velikih pohlepa, odlučio da poklanja“.
Spomenik će biti postavljen u središtu Dečje zemlje, a Tomić najavljuje da će deci za igru dovoditi i prave majmune iz zooloških vrtova. Namera mu je, kako kaže, da se deca igraju, razonode, da budu vesela, razdragana, bezbrižna i srećna.
– A te blagodeti za naša najmlađa pokolenja simbolizovaće ovaj spomenik. Ovo je moja davna želja koja se, evo, ostvarila na najbolji način – na radost mališana – kaže Tomić.
Tomić, i kao otac petoro dece, deda, humanista i hrišćanin, dobro zna Hristove reči o deci: „Pustite ih k meni i ne terajte ih, jer Božje kraljevstvo pripada takvima kao što su oni.“
– Nema veće sreće nego kada obradujemo decu. Ovo će biti radost za decu sveta, jer u Međašima, kao nigde na svetu, postoje ulice svoj deci sveti – ističe Tomić.
On otkriva i zašto se odlučio na ovaj korak, o kojem je maštao još dok je bio mlad, kada je započeo službu u državnoj bezbednosti, iz koje je, kao retko ko, otišao nekoliko godina pre rata i raspada SFRJ.
– Sve što vidim, sve što čujem i sve što uradimo u SDB čuvaću kao državnu tajnu do smrti – bila je izjava koju sam potpisao, nakon čega mi je glavni šef stavio ruku na levo rame i tiho, ali svečano rekao: „Od danas ti je ova država, koju smo u krvi stvorili, važnija od oca i majke, od cele porodice. Naša država pripada radničkoj klasi, a mi samo državi i nikome više. Nikome! To nikada ne smeš da zaboraviš. Nikada.“ – priseća se Tomić.
Dok je trajalo to „svečarenje“, priča Tomić, na jednoj izrezbarenoj polici u šefovom kabinetu stajala su tri majmuna – jedan je pokrio oči, drugi uši, a treći čvrsto zatvorio usta.
– Neću da budem taj trostruki majmun – kaže Tomić. – Hoću da majmun bude za igru mališanima, da se igram s njima slobodno, opušteno, veselo i da se nikada više ne ponovi da nas uče da se neko, poput Tita, „voli više od tate, mame i mlađeg brata, i da je ljubičica bela i plava“. Za to kažem – nikad i nikako. Za to se, godinama, borim znajući šta se sve iza „ozbiljnog sveta“ moje mladosti krilo i šta je sve zapatilo.
V. Mitrić
