Junak iz Velikog rata Ristan Đokić iz Runjana kod Loznice, koji jedan o retkih dvostrukih odlikovanih Karađorđevom zvezdom, dobitnik Ordena Svetoga Save i nosilac Albanske spomenice, ovekovečen je u knjizi „Za otadžbinu pali nepobeđeni“ Cvetina Miluna Vasića, rođenog u Badanji, Jadranina koji je oteo, kao retko ko drugi, od zaborava događaje iz tog slavnog doba i njegove učesnike.
U svesti Jadrana, posebno njegovih Runjanaca, ime Ristana Đokića svetli sa generacije na generaciju, ali kada je došla prilika da mu se rodno selo oduži, pre nekoliko godina kada je, konačno, dobilo ulice, mesna vlast je, najblaže rečeno, učinila veliki propust. Takav junak, izvandredna ličnost, domaćin za primer, ponos sela, kraja i Srbije dobio je ulicu kraj pruge prašnjavu u kojoj su samo tri kuće.
To je bila odluka seoske vlasti, čije je predloge za naziv ulica prihvatila gradska vlast. Godinama, već, niko se nije setio da potencira da se ova nepravda kako tako ispravi. Doduše, kako kažu neki od meštana sa kojima smo razgovarali, stoji kraj pruge, pa se mislilo da je čitav Orlovački put dobio njegovo ime, ali, kako smo proverili, nije već sokak koji se može pre nazvati poljskim puteljkom.
-Bar da su ulicu kraj Ristanove rodne kuće nazvali njegovim imenom, koja je dugačka i ide od šabačkog puta ka središtu sela i nastavlja sve do valjevskog puta – kaže Milan Knežević, Runjanac koji se seća kako je o Ristanu, sa divljenjem pričao njegov deda Boro i njegovi „ispisnici“. – Teško je razumeti ovakvu odluku, mada mislim da je u pitanju samo neukost i neobaveštenost o tome koji je to gorostasan čovek dobio. Imena ulica dobili su i oni koji sa selom nemaju veze ili su daleko, daleko manje dali za selo, kraj, Srbiju i naš rod.
I, kraj kuće Đokića je, i danas, makadam, a asfalt je i iz jednog i iz drugog pravca na putu, ali u njihovom delu nije!? Takvo je stanje i u Ribarici do rodnog ognjišta čuvenog solunca Dragomira Pavlovića.
A, Ristan je bio zaista ličnost i junaku za pamćenje i večno poštovanje, poručuje Cvetin Milun Vasić, autor knjige i plodni pisac istorijskih dela.
- U stalni kadar je stupio 6 januara 1912. godine, služio je pri Reflektorskom odeljenju u Nišu a 1915 postao je narednik drugog Refloektorskog odeljenja Treće armije u oblasti u Beogradu – priča Vasić. – U oktobru 1915. godine Treća armija austrougarske vojske dobila je zadatak da zauzme Beograd. napad je počeo 5. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom priobalju sa ciljem da se obezbedi prelaz na Adu Ciganliju. Snažan napad je trajao ceo dan i noć što je prouzrokovalo strahovito razaranje grada. Tuklo je 400 oruđa svih kalibara uključujući i „mortare“ od 420 mm. Na Beograd je za dva dana palo više od sto hiljada granata. Ulice su bile prepune leševa, ceo grad mrtvačnica. Napad je prestao tek posle ponoći drugog dana, a onda su njihovi brodovi zaplovili prema gradu.
Reflektorsko odeljenje naše vojske, po Vasićevim rečima, „držalo je položaje na zaravni ispred crkve Ružice na Kalemegdanu”. U toku bombardovanja p, kako dodaje, „pretrpeli su i velike gubitke, ali su uspeli veštim manevrisanjem da sačuvaju glavnicu svojih oruđa”.
- Kada su primećeni neprijateljski brodovi, Ristan je preuzeo komandu i vrlo uspešnim dejstvom i veoma preciznim pogotcima odbio napad. Gde svetlo reflektora, tu granata – pričao je kasnije. Neprijateljski oklopni čamci – brodovi, zvani monitori, imali su po četiri topa sa dobro naoružanom posadom. Tri plovila su direktno pogođena i potopljena, a još tri su teško oštećena. Pokušaj prelaska neprijateljske vojske preko reke je odbijen. U toku sledećeg dana neprijateljske snage preduzele su još snažniji artiljerijski napad, uključujući i topove od 305 mm, pa su naše jedinice bile prinuđene na povlačenje. Naši gubici su iznosili oko 5.000 ranjenih i poginulih oficira i vojnika bez civilnih žrtava. Ovako veliki broj žrtava posledica je neviđenog herojstva naših junaka. Ristan je za ovaj podvig dobio Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima I reda. Orden mu je uručio lično prestolonaslednik Aleksandar, a od njega je tom prilikom na dar dobio sablju.
U daljem toku rata Ristan je bio uvek u najtežim bitkama i na najkrvavijim ratištima. U borbama oko Bitolja, u luku Crne Reke, 1916. godine, opet za veoma uspešno dejstvo artiljerije uz reflektore.
V.Mitrić
