Sveti Sava nije bio čudan zato što je bio iznad ljudi, već zato što je do kraja ostao čovek u ljubavi, poručeno je sa Svetosavske akademije održane u Loznici. Njegova „čudnost“, kako je istaknuto, danas je veća nego ikada, jer stoji nasuprot logici sveta u kojem se ljubav meri interesom, a žrtva smatra porazom.
Svetosavska akademija, održana sinoć u Vukovom domu kulture u Loznici, bila je duhovno i umetničko sabranje u kojem je Sveti Sava predstavljen ne samo kao istorijska i crkvena ličnost, već kao živa mera savremenog čoveka i naroda. U prisustvu crkvenih velikodostojnika, predstavnika grada, prosvetnih i kulturnih ustanova, veroučitelja i učenika, veče je proteklo u znaku poruke da svetosavlje nije tradicija koju baštinimo samo obredom, već poziv koji se svakodnevno proverava životom.
Obraćajući se okupljenima, episkop šabački Jerotej podsetio je da se od prvih proslava Svetog Save, još od Mileševe, vekovima plete nevidljivi venac molitava, dela i žrtava, u koji su ugrađivane sudbine čitavih naraštaja. Taj venac, naglasio je, nije zatvoren u prošlosti, već ostaje otvoren i danas – kao poziv savremenom čoveku da u njega uplete sopstvenu odgovornost, ali i spremnost na preispitivanje. „Ako smo u taj venac utkali nešto što ne pripada Bogu i njegovom ugodniku, na nama je da to ispravimo“, poručio je episkop, pozvavši na smirenje, ljubav i milosrđe kao jedine istinske svetosavske vrline.
Centralna svetosavska beseda, koju je izgovorio protojerej-stavrofor Jovan Milanović, rektor Karlovačke bogoslovije, bila je snažan duhovni esej o Svetom Savi kao „najčudnijem čoveku na svetu“. Ta čudnost, kako je istaknuto, ne proizlazi iz čuda, već iz svesnog izbora ljubavi i žrtve u svetu koji ide suprotnim smerom. Sveti Sava je, prema rečima besednika, izabrao da se odrekne zemaljskog radi nebeskog, ali je time postao duhovni rodonačelnik naroda koji se ne povezuje krvlju, već ljubavlju.
„On nas je naučio da u ljubavi nema poraza“, naglašeno je u besedi, uz podsećanje da se savin put ne meri istorijskim pobedama ili porazima, već sposobnošću da se i u najtežim trenucima sačuva dostojanstvo čoveka. U tom smislu, postavljeno je i ključno pitanje večeri: da li smo danas, u 21. veku, spremni da budemo „čudni“ zajedno sa Svetim Savom, čudni po logici sveta, ali verni po logici Hristove ljubavi.
Umetnički deo akademije pratio je ovu duhovnu liniju kroz nastupe združenih crkvenih horova, dečjeg hora, recitatora i muzičara, čime je poruka večeri preneta i kroz reč, i kroz zvuk. Posebno mesto imala je završnica posvećena mladima, kao svedočanstvo da svetosavski put nije zatvoreno poglavlje istorije, već živo nasleđe koje se prenosi i obnavlja.
Svetosavska akademija u Loznici završena je porukom da svetosavlje nije pitanje geopolitičkog opredeljenja, niti nostalgije za prošlim vremenima, već unutrašnje odluke da se odnosi među ljudima mere ljubavlju, a ne interesom. U tom pozivu, kako je poručeno, nema prostora za odlaganje jer, kako uči Sveti Sava, vremena za ljubav nikada nema previše.
