Goran Marković (46), bivši rudar čiji je rudnik „Vinogradi“, nekadašnjeg RTB „Zajača“ zatvoren, pa je ostao bez posla, živi u više nego trošnoj zgradi u opštinskoj u selu Uzovnica, kod Ljubovije, kraj druma prema Loznici, odnosno Bajinoj Bašti i Užicu, nedaleko od Drine, sa petoro svoje čeljadi.
A, da beda nikad ne ide sama, već, kako je pisao slavni Šekspir, „nastupa u četama“, ovo je autentičan primer. Kad je, pre nekoliko godina, ostao bez posla, ostao je i bez supruge. Majka je ostavila petoro dece samom mužu na staranje. I, odavno, kako kaže Goran, deca je ne zanimaju, „a ne samo on“!
Goran je svaki dan, od jutra do mraka, u nadnici. Radi najteže šumske poslove. Izvlači drva, seče ih motornom testerom, cepa i radi sve što mu neko u tom i susednim selima ponudi.
– Sve radim samo da prehranim moju, inače, divnu decu – kaže Goran. – Ne zna se koje je od kog bolje. I duša me boli što nemamo valjan krov nad glavom. Bar da ne prokišnjava. Čim padne kiša, trčim na krov da postavim celofane, ali krovna konstrukcija je u očajnom stanju, pa voda lije i onda i kreveti budu mokri. I sve u dvadesetak kvadrata. Nadležni su mi sugerisali da, sa decom, napustim ovaj smeštaj, „jer je neuslovan“, a ja nemam rešenje. Nemam para za kiriju makar ona bila i minimalna. Tražio sam bolji smeštaj i verujem da će neko da pogleda i nas i našu muku i nevolju.
A, Goran je rodom iz sela Sokolice, kod Soko grada, odakle je morao da ode, sa porodicom, posle deobe, jer njegovom ocu ništa od domaćinstva, ionako skromnog, nije pripalo. Bio je i problem za decu da idu u školu, pošto je od sela najbliža škola udaljena 15 kilometara, a prevoza nema! Uz sve to otac mu je, veli, teški invalid. Nisu imali ni zemlje. Porodica je bila rudarska, pa je krah rudarenja za njih bio više nego težak.
– Da imam preduzeće svoje, verovatno bih nešto mogao da učinim, a ovako mogu samo Boga da molim i da se uzdam u dobre ljude – kaže Goran. – Duša me boli kad mi deca kažu da im nešto treba, a ne mogu to da im pružim. Teško je roditeljskom srcu. Kao da hoće da pukne. A, ne bežim ni od kakvog rada.
Sa Milanom dvadeset kvadrata dele sinovi Miroslav (18), Nikola (17), Vasilije (15), Nikolina (14) i Ognjen (12). Lepo se slažu, slušaju oca, stariji paze na mlađe, pomažu se koliko mogu i šta mogu. Ali, čim vide da se naoblači, strahuju, kao i od pomisli da tek ide ono najgore za njih – zima sa snegom i ledom ili samo sa hladnoćom, svejedno…
V. Mitrić
