U Opštoj bolnici u Bijeljini, sinoć se, oko 20 časova, upokojio arhimandrit Lazar Lazo Kršić (75), višedecenijski duhovnik Manastira Tavna, kod Bijeljine i Ugljevika, srednjovekovne zadužbine Nemanjića, jedan od najuglednijih i najomiljenijih monaha i duhovnika Srpske pravoslavne crkve, koji je zamonašen u Manastiru Ozren pre skoro pola veka, posle svešteničkog službovanja u Bradfordu, u Velikoj Britaniji.
Redak je sveštenik i monah koji je toliko bio i ostao voljen i u otadžbini i rasejanju. O njegovom ugledu u Evropi svedočio je nekadašnji episkop šabačko-valjevski i zapadnoevropski Lavrentije, koji mu je bio nadležni arhijerej dok je službovao u Engleskoj.
– Otac Lazar je, preko ljudi koji su ga obožavali, uspeo da obezbedi novac za štampanje kompletnog jednog kola sabranih dela svetog vladike Nikolaja Velimirovića – pričao je vladika Lavrentije. – Mnoga su nam se vrata širom otvarala samo na pomen imena Lazarovog. Ostao je u trajnoj uspomeni našeg naroda u rasejanju, dokazani je sledbenik vladike Nikolaja i oca Justina, u doslovnom smislu, kao i čuvenog arhimandrita Danila Biblije, igumana Tavne, predvodnika čuvenog Bogomoljačkog pokreta vladike Nikolaja.
Nosio je ljubav prema svom rodnom Lešću, kod Broda, kraj Save, kao i ljubav prema svim krajevima gde je živeo i gde živi vaskoliki srpski rod. Ljubav prema rodu i Bogu, u godinama jednoumlja u bivšoj SFRJ, mnogo ga je koštala. Bio je, kao retko ko u mantiji, na udaru zloglasne Brozove Udbe, koja ga je često privodila, maltretirala i pokušavala da slomi, ali uvek bez uspeha. Mnogi vernici su suze lili, znajući kakve Lazar muke muči sa bezdušnim udbašima, ali nisu imali snage da mu pomognu.
– Uz mene je bezrezervno bio sam Gospod Bog, moji divni roditelji i legendarna, sjajna i dostojna najvećeg poštovanja igumanija Justina – pričao je otac Lazar. – Znala je da stane ispred udbaša, a zadnji put im je rekla da će imati problema sa njom, ako dođu po mene. Bila je velika igumanija, grandiozna ličnost, dostojanstvena, služeći Bogu istinom i ljubavlju. Bili smo neka vrsta „tandema“ u Tavni, koji je narod prepoznavao i pamti do današnjih vremena.
Tavna je, pre minulog rata, bila utočište za mnoge nevoljnike raznih vera i nacija. Tako, recimo, zahvaljujući ocu Lazaru i igumaniji Justini, i sestrinstvu koje su oni predvodili, nijedna granata nije pala sa muslimanske strane, mada je bila u dometu njihovog oružja i oruđa. Udba ga je proganjala kao „velikosrbina“, a neki od njegovih mučitelja su, od devedesetih, izigravali „velike Srbe“ i ostali upamćeni po velikom kriminalu, a Lazar je ostao, pre svega, čovekoljubac, pravdoljubac, humanista bez granica, gorostas vere Hristove, kulturan, otmen…
Znao je u Tavni, kad ugoste i oficire NATO, da im kaže, što u šali, što u zbilji, otkud oni ovde kad nema nafte, podsećajući da je, ranije, narod u ovim krajevima živeo u miru i slozi, bez obzira na veru i naciju. Znao je da stane u odbranu ljudi u najvećim nevoljama, u šta su se mnogi od njih, ne samo na levoj Drini, uverili, među kojima i oni iz Vazduhoplovnog zavoda „Orao“, koji su bili proganjani „na pravdi Boga“. Stizao je do svojih duhovnih čeda na sve strane, sa obe obale Drine i Save. Proputovao je svet, Istok i Zapad, uvažavao sve što je vredno, doduše primećivao je, često, da „Sunce, ipak, izlazi na Istoku“.
Ostao je upamćen i kao jedan od najboljih i najčuvenijih đaka slavne Bogoslovije u Krki, gde je često odlazio, kao i u mnoge manastire – ništa mu, kako je govorio, nije bilo daleko kad je srcu milo. U njemu nije bilo mržnje ni onda kad je njegovo rodno ognjište zatrto na početku minulog rata u lepom Lešću i kad su njegovi roditelji jedva izvukli glave. Ni na pamet mu nikad nije padalo da juri karijeru u Crkvi, koju je jedino doživljavao onako „kako Bog zapoveda“.
– I, kao retko ko, znao je naš otac Lazar da duhovnost i kultura moraju da idu ruku pod ruku – pričaju njegovi prijatelji, poput Miće Đorđevića iz Loznice. – Stalno je nabavljao nove knjige, kulturne časopise i novine, pa kad ih nema na levoj obali Drine, stizale bi mu kod nas u Loznicu, grad i kraj koji je voleo i gde su ga ljudi obožavali i rado išli kod njega, dočekivali ga kod sebe.
U Banjici i okolnim selima otac Lazar je bio više od duhovnika, monaha, starešine manastirskog. Jednostavno su ga svi zvali „naš Lazo“, koji je za njih uvek bio tu – i kad se raduju i kad tuguju. A često je brinuo što lepa i pitoma sela oko manastira „cure“, što su se ljudi odselili i raselili po belom svetu. Omiljen je gde god bi se pojavio, a u poslednje vreme na Klinici za nefrologiju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, gde su lekari i osoblje, predvođeni profesorkom dr Violetom Rabrenović, dali sve od sebe da ga oslobode opake bolesti, kojoj, ipak, posle u Bijeljini nije bilo leka.
U najtežim trenucima molio se za sve koji mu pomažu, koji danonoćno bdiju nad njim i koji su mu, posebno, bili dragi i mili, godinama i decenijama. Znao je da je ljubav iznad svega i da nema spasenja bez nje. I tako je živeo, mislio, i sa ljubavlju je otišao „na mesto lepo, mesto cvetno, gde prestaje tuga, bol i uzdisaj“.
Nema značajnih kulturnih događanja u Srbiji i Republici Srpskoj na kojima nije bio drag i poštovan gost, od Vukovog sabora u Tršiću do „Višnjićevih dana“ u Bijeljini. Bio je vrstan ljubitelj i poštovalac umetnosti, pre svega pisane reči, likovnog stvaralaštva, a muziku – od duhovne do „ozbiljne“ – imao je u malom prstu.
Njegovi prijatelji, preko društvenih mreža, iz svih delova sveta, velika su jedna „armija“. A velike kontakte, samo na drugi način, imao je sa ljudima i pre pojave društvenih mreža. Voleo je da se druži i kontaktira, ne samo sa ljudima druge vere i nacije, već i suprotnih mišljenja. Za njega nije postojala svađa, već dijalog, uvek sa merom, što ga je uzdizalo kod ogromnog broja ljudi.
V. Mitrić
